U prošloj godini Srbija je izvezla sušenog voća u vrednosti oko 11 miliona dolara, dok je svojevremeno izvoz samo u Sjedinjene Američke Države bio i do 40 hiljada tona. Još u vreme kneza Miloša suva šljiva bila je jedan od glavnih izvoznih aduta, dok su u požeškim i užičkim selima, postojale stotine malih sušara kojih već decenijama nema.

U kneževom zavičaju u okolini Požege još uvek ima dovoljno voćnjaka pa porodica Đurić, koja se 12 godina bavi sušenjem voća, nema problema da otkupi i u sušaru dopremi dovoljne količine.

“Svo voće je neprskano iz našeg kraja, sigurno zadnjih deset ili petnaest godina, takoreći poludivlje. Sušimo jabuke, kruške, od šljiva požegaču, ako je nema stenlej. Što se tiče prodaje najviše prodajemo u Beogradu. Nije problem plasman, jedino šljive ima viška, ali prodajemo i nju”, kaže Duško Đurić.

Od 100 kilograma svežeg voća ili povrća, dobija se 10 do 15 sušenog u savremenoj sušari kapaciteta 1.000 kilograma, bez dima kao kod tradicionalnog sušenja. Đurići su prodavali sušeno voće i u Austriji, ali je za izvoz, ipak potrebna veća količina.

Slavica Jovanović kaže da je davne 1897. godine Srbija u SAD izvezla 30 tona sušene šljive za 30 miliona dinara i to je bio spas za tadašnji budžet.

Prošlogodišnji izvoz suve šljive bio je vredan 6,3 miliona dolara, najviše u Rusiju, a ostalog voća četiri i po miliona.

Iz pogona koji ispunjavaju sve svetske standarde “Sirogojno kompani” sušeno voće od maline, borovnice pa do šljive čak pomorandže i banane, prodaje širom sveta, od Evrope, Amerike do Japana.

“Ono je izlaz u nekim godinama kada cene zamrznutog voća nisu na nekom nivou, onda se svakako isplati suštiti, jer sušeno ima bolju cenu. Ono je isplativo, ali je problem energija koja se upotrebljava za sušenje”, kaže Rade Ljubojević iz “Sirogojno kompani”.

Za razliku od Japanaca koji najčešće kupuju borovnicu sušeno voće na našem tržištu, kao zdrava zamena za različite “grickalice”, osim tradicionalne šljive, tek nalazi svoje mesto.

RTS.