U vremenu sve češćih suša, iscrpljenog zemljišta i nestabilnih prinosa, organska proizvodnja sve više dobija značaj kao skup praksi koje mogu doprineti očuvanju prirodnih resursa i većoj otpornosti poljoprivrede. Kako pišu dr Svetlana Vujić i dr Ranko Čabilovski sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu za portal Klima101, ”organsko” nije samo oznaka na ambalaži, već pristup proizvodnji koji može imati važnu ulogu u zaštiti zemljišta od degradacije
Prema podacima Eurostata, udeo organske proizvodnje u Srbiji iznosi svega 0,8 odsto, dok je prosek u Evropskoj uniji oko devet odsto. Najveći udeli beleže se u Austriji, Estoniji i Italiji, gde organska proizvodnja čini oko petine ukupne poljoprivredne proizvodnje.
Ova slika, međutim, ne može se promeniti brzo. Organska proizvodnja zahteva sertifikaciju, drugačiji način rada i proizvodnju bez primene hemijskih preparata, zbog čega su količine često manje, a cena proizvoda viša. Ipak, njena vrednost ne iscrpljuje se u tržišnoj oznaci ili višoj ceni u supermarketu.
Zdravo zemljište kao osnova otporne poljoprivrede
Poslednjih godina sve je jasnije da klimatske promene povećavaju nestabilnost u poljoprivrednoj proizvodnji. Letnje suše, poput onih iz 2007, 2012, 2017, 2022. i 2025. godine, ozbiljno su uticale na prinose kultura koje zavise od letnjih vremenskih prilika, pre svega kukuruza, soje, pasulja i lucerke.
Zbog toga se u savremenoj poljoprivredi sve manje govori samo o rekordnim prinosima, a sve više o stabilnosti proizvodnje i sposobnosti useva da izdrže loše godine. U tom kontekstu, zdravo zemljište postaje ključni uslov za dugoročnu otpornost poljoprivrede.
Stanje poljoprivrednog zemljišta u pojedinim delovima Srbije, posebno u Vojvodini, već pokazuje posledice višedecenijske intenzivne proizvodnje. Jedan od najvažnijih pokazatelja kvaliteta zemljišta jeste sadržaj organske materije, koja predstavlja osnovu plodnosti i izvor hrane za biljke i živi svet u zemljištu.
Tokom prethodnih decenija, sadržaj organske materije u zemljištima Vojvodine je prepolovljen. Razlozi za to su intenzivna obrada, stalno oranje, smanjenje raznovrsnosti useva, retka primena stajnjaka i gotovo potpuni nestanak poljozaštitnih pojaseva.
Autori upozoravaju da pristup proizvodnji koji se svodi na „ori, sej, prskaj“ više nije održiv. Iako proizvođači sve češće ulažu u jače traktore, intenzivniju obradu i zaštitna sredstva, zemljište u takvom stanju više ne može da obezbedi očekivane rezultate.
Pitanje održivosti poljoprivrede zato više nije samo ekološko, već i ekonomsko pitanje od ključnog značaja za budućnost proizvodnje hrane.
Prakse iz organske proizvodnje mogu pomoći i konvencionalnoj poljoprivredi
Organska proizvodnja u tom smislu nudi važne smernice. Za razliku od konvencionalne, ona se zasniva na većoj primeni organskih đubriva, združivanju useva, pokrivenosti zemljišta tokom većeg dela godine i većoj raznovrsnosti biljnih vrsta.
Organska poljoprivreda zato ne znači samo proizvodnju bez pesticida i mineralnih đubriva, već sistem koji može doprineti boljem stanju zemljišta, većem biodiverzitetu i efikasnijem korišćenju resursa.
Prakse poput gajenja leguminoza, zelenišnog đubrenja, malčiranja, raznovrsnijeg plodoreda i prirodnijeg suzbijanja štetnih insekata i prouzrokovača bolesti mogu se primenjivati i van sertifikovane organske proizvodnje, uključujući konvencionalne sisteme.
Upravo takva rešenja ispituju se kroz evropski projekat ClimaPannonia, koji je počeo u martu 2025. godine, a kojim koordinira Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Novom Sadu. Projekat se bavi mogućnostima povećanja otpornosti poljoprivrede u oblasti Panonske nizije.
Jedan od važnih segmenata odnosi se na ispitivanje agroekoloških i organskih praksi koje mogu unaprediti kvalitet zemljišta, povećati efikasnost korišćenja resursa i smanjiti negativne posledice klimatskih ekstrema.
Demonstraciono polje kod Novog Sada
U okolini Novog Sada pokrenuto je demonstraciono polje na kojem se ispituju rešenja primenjiva u realnim proizvodnim uslovima. Cilj je da se proceni koje mere mogu doneti dugoročne koristi proizvođačima u lokalnim agroekološkim uslovima.
Na ovom polju ispituju se različiti plodoredi sa većim brojem vrsta, gajenje uljanog lana, združena setva za proizvodnju zrna, kao i primena različitih organskih đubriva u proizvodnji zelene salate, uključujući biomasu graška, lucerku i biootpad.
Dosadašnji rezultati pokazuju dobru reakciju useva, ali će pravi test uslediti tokom letnjih meseci, kada visoke temperature i manjak vlage najviše utiču na procese u zemljištu i razvoj biljaka.
Posebno mesto u ovim ogledima imaju leguminoze, odnosno biljke koje u simbiozi sa azotofiksirajućim bakterijama obezbeđuju zemljištu i usevima azot na prirodan način. Reč je o elementu koji ima ključnu ulogu u izgradnji aminokiselina i proteina.
U Srbiji su soja, pasulj i grašak važni izvori proteina, ali autori ukazuju da postoji prostor za širu upotrebu drugih ili nedovoljno iskorišćenih vrsta. Kao primer navode stočni grašak, koji se može koristiti kao zelenišno đubrivo ili predusev, jer obezbeđuje značajnu količinu azota i pozitivno utiče na svojstva zemljišta.
Potrebna podrška celog sistema
Srbija ima veliki potencijal za poljoprivrednu, a posebno organsku proizvodnju. Međutim, izazovi sa kojima se proizvođači suočavaju, pre svega sve veća neizvesnost izazvana nepovoljnim vremenskim prilikama, ne mogu biti isključivo njihova odgovornost.
Za prilagođavanje poljoprivrede klimatskim promenama potrebna je podrška donosilaca odluka, obrazovnih ustanova, savetodavnih službi, ali i krajnjih potrošača.
Kako ističu autori, cilj mora biti zajednički: proizvodnja zdrave hrane uz očuvanje zemljišta, vode i drugih prirodnih resursa od kojih poljoprivreda dugoročno zavisi.
