Javnost je brzo zaboravila na aflatoksinizaciju kukuruza i mleka, mada drzava nije ni okvirno objavila kako da suzbije aktuelnu, a ubuduće predupredi opasno zagađenje hrane. Nije prošlo ni dva meseca od obznanjivanja da je na rafovima u našim prodavnicama mleko sa previše aflatoksina, znatno iznad dopuštene granice od 0,05 miligrama po litru, a stvar je, nakon što je snažno rasplamsala strasti, iščezla iz fokusa javnosti
Pri tome, ostali smo uskraćeni za saznanje šta su proizvođači, prerađivači i trgovci učinili da nam plasiraju kvalitetan osnovni napitak, niti je država našla za shodno da nam objasni šta će preduzeti da ubuduće ne dolazi do zagađenja hrane, pogotovo ne opasnog kakvo je aflatoksinizacija. Nismo saznali ni ko su glavni krivci što je zaraza uzela maha kakav se ne pamti, a moglo je sasvim jednostavno da se spreči.
Dalje od javnosti
Zapravo, priča o zarazi koja je ugrozila zdravlje stanovništva i uzročila štetu samo za prvih mesec dana procenjenu na preko 100 miliona evra, nije okončana, već je vlast našla načina da je skine sa dnevnog reda. Jednostavno, pažnja svih usmerena je na pregovore oko statusa Kosova, na beskrajne afere od kojih se niti jednoj vidi kraj. Opozicija, čiji je agilni čelnik 15. februara tviterom prvi objavio rezultate kontrole kvaliteta mleka, se ućutala, čim je procenila da nema političke koristi od obuhvatne analize širenja aflatoksinizacije.
Jednim potezom, vraćanjem na deset (?!) puta blaže kriterijume dopuštenog prisustva aflatoksina (0,5 miligrama po litri), resorni ministar računa da je rešio situaciju. Istina, ovaj nivo važio je u nas do pre dve sezone, a i sada je na snazi u dve trećine čovečanstva, uključujući SAD i Rusiju. Uz verbalno negodovanje malog broja ekološki odgovornih, tema je stavljena ad akta.
Ovakav razvoj problema ne sluti na dobro, još manje garantuje da ubuduće neće biti istog ili sličnog zagađenja. Podsetimo da smo pre četrdesetak sezona u dva navrata imali aflatoksinizaciju, uzrokovanu drugom gljivicom, ali je javnost ostala neobaveštena da je zaraza i u mleku, već se samo pričalo o fuzarijumu koji je zarazio kukuruz.
Trebalo nam je cirka šest, sedam sezona da savladamo posledice dve skoro uzastone zaraze (1968. i 1972. godine) i u narednih desetak godina smo proizvodnju kukuruza usavršili do mere da je po kvalitetu u samom svetskom vrhu. Nevolja je što umesto da i nadalje koristimo ugled naše robe, mi sve dovodimo u pitanje prošlogodišnjim olakim pristupom uzgoju u agrometereološki krajnje nepovoljnoj sezoni.
Kako se širila zaraza
Posebno brine da u državnoj hijerarhiji niti jedna institucija nije insistirala na utvrđivanje geneze zaraza tokom koje bi se precizno utvrdili odgovorni, uočile krizne tačke u celokupnom lancu prozvodnje mleka i videlo šta valja učiniti da se nedaća ubuduće ne obnovi. Kako je dublja analiza izostala, niko ne bi smeo da se iznenadi ako se zagađenje ponovi.
Teško je objasniti da su bukvalno samo dve osobe (eks-ministarka Ivana Dulić i jedan novinar) spomenuli Prognostičko-izveštajnu službu pri Ministarstvu za poljoprivredu, pre tri sezone formiranu kadrovima prethodne vlasti, čija je osnovna delatnost praćenje organogeneze biljaka; dakle, na osnovu široke baze podataka, daje preporuke kada početi sejanje useva, ukazuje na mogućnost pojave ili na pojavu pojedinih patogena, kontroliše kako biljka prelazi iz jedne u narednu fazu razvoja… Upravo je njihova obaveza bila da kontrolišu organogenezu kukuruza, pogotovo nakon dva toplotna udara kada je temperatura premašivala i 38 stepeni Celzijusa. Oba su bila u junu, što se u nas bukvalno nikada ranije nije dogodilo. Ovakav tok je školski primer kada treba pojačati pažnju na pojavu patogena izazivača aflatoksinizacije.
Sledeće tačka propusta je masovno avgustovsko lomljenje zrna kukurura, izazvano nedostatkom vode i ulja, a upravo su prelomi mesta gde gljivice luče aflatoksin, svoj metabolit. Opet tipičan primer za pojačanu pažnju nadležne službe. Naredna etapa je berba kukuruza i skladištenje, gde se u sistem kontrole uključuju i drugi. Spravljanje stočne hrane je naredna krizna tačka, pa prerada sirovog u konzumno mleko.
Nameće se i pitanje dopune pravilnika i kontrolnika hrane; do sada se redovno obavlja provera mikrobilološke ispravnosti, dok se nadzor na prisustvo reziduenata radi samo povremeno. Jedan od razloga je i visoka cena ovakve kontrole.
Ostaje nejasno je li iko u ovoj državi sagledao jesu li zarazi podložniji pojedini hibridi, koliko je poslednjih sezona naglo uvećana gustina sejanja (umesto ranijih 80.000 ide se i do 130.000 biljaka po hektaru) uticala na obuhvat i brzinu širenja zaraze, a naročita pažnja bi se morala obratiti na stanje semenskog kukuruza kako bi se ovog proleća setva obavila kvalitetno.
Rekonstrukcija budžeta
Narednih godina biće teško motivisati seljake da seju kukuruz i, naročito, uzgajaju mlekulje. U cilju očuvanja uzgoja kukuruza i proizvodnje mleka, uporišta našeg agrara, valja razmisliti o (dodatnim) stimulacijama.
I tu je, možda, ključ zašto vlast tako važnu temu kakva je zagađenje hrane, izmešta van vidokruga javnosti: subvencije su trošak koji ne može da se kompenzuje umanjenjem davanja za druge agrarne poptrebe. Jednostavno, neophodna je rekonstrukcija budžeta, a narednih godina za agrar, naspram sadašnjih 7,75, odvajati čak 8,5 odsto ukupne državne kase. Ukoliko nastupajućih meseci aktuelna vlast ne bude povlačila poteze u tom smeru, pokazaće se slična prethodnoj u antiagrarnoj ekonomskoj politici, uprkos silnih obećanja paorima i uprkos imidžu predsednika države kao seoskog gazde.
e-novine
