Pred budućom Vladom i resornim Ministarstvom poljoprivrede i zaštite životne sredine je vododelnica: hoće li poljoprivreda ostati na floskuli večite „razvojne šanse Srbije” ili će se okrenuti napretku po uzoru na agrarno razvijene zemlje EU. Bez obzira na opredeljenje to podrazumeva rešavanje najmanje pet tačaka koje su krucijalne za opstanak i dalji razvoj poljoprivrede na ovim prostorima.
FINANSIRANjE – Ostaje li ili se radikalno menja model državne potpore i subvencionasanja proizvodnje? Odnosno hoće li prekomponovanje agrarne kase ići u smeru većeg ulaganja u investicije i razvojne projekte od opšteg značaja: sisteme za navodnjavanje, izgradnju atarske infrastrukture, protivgradnu odbranu… ili će i dalje biti socijalni amortizer poljoprivrednicima. Koji god pravac da se zauzme za agrar u nacionalnom buyetu mora da se odvoji više novca nego što je sadašnjih 4,25 odsto. Valja ozbiljno porazmisliti i o modelu ulaganja u poljoprivredu na principu javno-privatnog partnerstva koji se u nekim državama bivšeg socijalističkog sistema pokazao delotvornim.
POLjOPRIVREDNO ZEMLjIŠTE – Da se, konačno, definitivno utvrdi koliko oraničnih površina imamo i kojim njivama država, stvarno, a ne samo na papiru, gazduje. Formiranje jedinstvenog katastra i Fonda poljoprivrednog zemljišta nameće se kao prioritet. Moramo da znamo s kojim zemljišnim resursom raspolažemo, tim pre što 1. septembra 2017. stupa na snagu odredba Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, po kojoj stranci stiču pravo na nesmetanu kupovinu naših oranica.
MODERNIZACIJA PROIZVODNjE – Dalji napredak poljoprivrede, u bliskoj i daljoj budućnosti, nemoguć je bez novih znanja i inovacija u tehnologijama obrade zemljišta, proizvodnje zdravstveno bezbedne hrane, mikro i makro integracija, povezivanja i udruživanja proizvođača, osavremenjavanja i unapređenja marketinga tržišta hrane… Mora se znatno više uložiti kako u znanje i nauku tako i tehničko-tehnološka rešenja s kojima, u evrpskim okvirima, debelo zaostajemo. Pogotovo se to odnosi na preradu u biljnoj, ali i stočarskoj proizvodnji, jer proizvod sa dodatom vrednošću na tržištu vredi znatno više od sirovine.
STRANE INVESTICIJE – One su bez ikakve dvojbe potrebne i dobrodošle su u situaciji kada nam nedostaje svež kapital. Zbog lošeg iskustva sa privatizacijom kombinata i poljoprivrednih dobara, treba biti veoma oprezan bez obzira da li se radi o stranom ili privatnom investitoru. Najvažnije da se država prema tome jasno odredi i strance prihvati, u prvom redu kao strateške partnere, a ne kupce zemlje i ostalih naših prirodnih resursa. Naravno, sa čvrstom garancijom očuvanja kapitala koji investiraju, jer bez toga priča o stranim ulaganjima nema osnova.
UREĐENO TRŽIŠTE – Kod nas je još uvek poljoprivredne proizvode lakše proizvesti nego prodati. Sfera trgovine agrarnim proizvodima i stokom na domaćem tržištu gotovo da je u celosti potpuno van domašaja države iako ona time, zbog nenaplaćenih poreza i PDV-a, najviše gubi. Kvantaške i druge zelene pijace, nakupci, kao i zona sive ekonomije u poljoprivredi godišnje obrne milijarde i milijarde dinara, a poljoprivrednici, kao primarni proizvođači, u tome najmanje imaju udela. Ministarstvo poljoprivrede ima nadležnost nad poljoprivrednicima, ali ne i nakupcima, pa je potrebna tešnja međuresorska saradnja više ministarstava, da bi se došlo do tržišta uređenog po evropskom modelu.
Poljoprivrednik
