Godinama se o Robnim rezervama priča kao o ostavi iz koje vlasti bliski biznismeni uzimaju kada hoće, a vraćaju u vreme koje niima najviše odgovara. Nije u pitanju samo besplatno robno kreditiranje, već i sticanje izuzetno velikih zarada zasnovanih na sezonskim oscilacijama u ceni. A sve na osnovu “pozajmice” državne robe, te se time realno ostvariva državna zarada izmešta u profit privatne ili državne, ali stranki na vlasti bliske firme.
Izgleda da je dara prevazišla meru u trenutku kada su se pozajmljivači toliko osilili da im i zarada tuđom, navodno pozajmljenom robom, nije bila dovoljna, već su počeli zaboravljati da uzeto i vrate.
Država je dugo žmurila na oba oka, dok se u suštini kriminalna rabota nesmetano odvijala decenijama, još iz jednopartijskih vremena. Vremenom je borba za pozicioniranje svog čoveka na mesto direktora Robnih rezervi bilo jedno od najsurovijih stranačkih prepucuvanja i podmetačina.
Već i samo lociranje rezervi pod nadzor ministarstva za trgovinu, a ne poljoprivrede, s obzirom da 95 odsto zaliha čine agrarne robe i agrarni inputi, ukazuje da je država, tačnije vladajuće stranke, na ovu instituciju uvek gledala kao na plen vlasti, a ne kao na nivelatora tržišnih oscilacija, koja robu prodaje kada je na tržištu nestašica pa cene rastu, dok otkupljuje kada je robe toliko mnogo da su cene snižene da proizvođače teraju u ozbiljne gubitke. Otkupom, tržište oživljava i cena počinje da se oporavlja.
Ugled Robnih rezervi je drastično narušen i bitno umanjuje ugled kompletne državne vlasti. Pokušaji “sređivanja stanja” deluju karikaturalno, pa jedino preostaje da se ceo sistem transformiše i koncepcijski postavi kao u zemljama Evropske unije.
Prvo precizno odrediti šta su strateške rezerve i za nih formirati posebnu organizaciju. Kako smo mala zemlja, ove zalihe, i obimom i strukturom, bile bi minimalne. Druga institucija bavila bi se isključivo nivelacijom prevelikih tržišnih iskakanja i u njoj bi daleko najviše bilo agrarne robe kod kojih su oscilacije cena najfrekventnije i sa najvišim amplitudama. Nakon što bi od države dobila osnivački kapital, dalje poslovanje bi bilo na tržišnoj osnovi. Nema razloga da ne uspe, uostalom i sve slične institucije u evropskim državama posluju ubedljivo profitabilno.
Šta rade evropske agencije za nivelisanje tržišnih oscilacija? Kupuju kada potražnje nema, kao recimo ovih dana kukuruz, i to po najnižim tržišnim cenama, te bi seljak ostajao bez planirane zarade, pa možda u manjoj meri i gubio kapital uložen u uzgoj, ali bi dobio dovoljno novca da, bez preskupih bankarskih kredita, ove jeseni obnovi proizvodnju žitarica, na vreme kupi đubrivo naftu za pripremu zemljišta za prolećnu setvu.
Kada na tržištu bude manjkalo žitarica, Agencija bi iznosila otkupljenu robu i prodavala po višim cenama. Iz profita bi se finansirao rad i razvijala Agencija. Suština je da Robne rezerve ne budu ostava iz koje stranke na vlasti uzimaju i robu daju bliskim firmama kada je nestašica i cene su visoke, a zarada ekstremna. U osnovi, odabrana preduzeća se ponašaju onako kako bi trebalo da se ponaša Agencija za nivelaciju tržišnih oscilacija, čime se realno ostvariv profit izmešta iz državne kase u džepove privatnika i njihovih stranačkih sponzora.
Krajnje je vreme da se Robne rezerve od plena za stranke na vlasti preurede u ograničenog regulatora tržišta i tako primeri potrebama proizvođača. Sve drugo značilo bi dalje podsticanje koruptivnog kancera pri vrhu državne vlasti.
e-novine
