”Antropologija nije odlazak u šume Amazonije i posmatranje ljudi u plemenima. Ona je posmatranje ljudi oko nas, bliskih zajednica koje nas okružuju i hvatanje prave mere razlike među njima, ali i traženje one zajedničke crte koja nas sve zbližava”, kaže Pablo Domingez, doktor antropologije
Domingez je u Gradskom muzeju u Subotici održao izuzetno posećeno predavanje o temi ”Antropologija infinita”. U osnovi njegovog obrazovanja su studije biologije koje je završio u rodnoj Španiji, da bi nakon toga doktorirao u Francuskoj na temu socijalne antropologije, gde se i sada nalazi na postdoktorskim studijama. Uz akademsku karijeru, mnogo vremena je proveo na terenu, u Andaluziji, u Maroku, u predelu oko planina Atlas, gde se bavio načinom života stočarskih zajednica, potom ga je zainteresovalo, kako je opisao, jedno od najživljih stočarskih društava na Sinjajevini u Crnoj Gori.
Sinjajevina je najveći planinski pašnjak na Balkanu. ”NATO je želeo da na tom prostoru formira vojni poligon, bez ikakvih konsultacija sa lokalnim stanovništvom, kao ni sa ljudima zaduženim za zaštitu prirode. To je predstavljalo narušavanje prava ljudi koji tamo žive već vekovima i destrukciju ekoloških normi i prirodnog sveta”, kaže dr Domingez.
Zajedno sa lokalnim aktivistima, međunarodna grupa antropologa uspela je da skrene pažnju na ovaj problem i da ga predstavi i u središtu Evropske unije u Briselu i u Parizu. ”To je angažovana antropologija koja nas otvara ka društvima koja svoje vrednosti stvaraju kroz dobar kontakt sa prirodom, okruženjem i drugima”, kaže dr Domingez.
Ono što mu je na polju antropologije na terenu Vojvodine privuklo pažnju jesu stočarske zajednice i njihova horizontalna pomeranja, selidbe, ali i kakva su, u odnosu na ovdašnji ravničarski teren – vertikalna pomeranja. Tako mu je namera da se dublje pozabavi stočarskim zajednicama koja svoja stada zimi sele iz Bosne u Vojvodinu, a preko leta se vraćaju.
Takođe je primetio i ono što je nazvao ”vertikalnim” pomeranjem, odnosno uz doline velikih reka, poput Save i Dunava, kada se leti reke povuku, stočari svoja stada spuštaju u suvo rečno dno gde postoji plodna zemlja. Sa nailaskom vode, izlaze na obalu. ”To je antropologija, posmatrati ljude oko sebe”, kaže dr Domingez.
