Banatski gološijan i svrljiška kokoš, dve autohtone rase kokoši u Srbiji, imaju osobine koje bi mogle da budu iskorišćene u razvoju posebnih, tržišno prepoznatljivih proizvoda od živinskog mesa. To pokazuje novo istraživanje objavljeno u naučnom časopisu Foods, u kome su upoređene karakteristike trupa i kvalitet mesa ove dve domaće rase
Autori studije su Zdenka Škrbić, Veselin Petričević, Maja Petričević i Miloš Lukić sa Instituta za stočarstvo u Beogradu, Simeon Rakonjac i Vladimir Dosković sa Agronomskog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu u Čačku, kao i Nataša Tolimir sa Instituta za primenu nauke u poljoprivredi u Beogradu.
Studija je obuhvatila banatskog gološijana i svrljišku kokoš, rase koje spadaju u važne, ali ugrožene genetičke resurse Srbije. Živina je gajena u istim uslovima, u pašnjačkom sistemu, a istraživači su ispitivali razlike u osobinama trupa i kvalitetu mesa kod pilića klanih u uzrastu od 12 i 14 nedelja.
Duži tov poboljšava vrednost trupa
Rezultati pokazuju da produžavanje perioda gajenja na 14 nedelja doprinosi boljoj telesnoj masi pri klanju, većoj masi obrađenog trupa i povoljnijoj konformaciji. Drugim rečima, nešto duži tov može povećati praktičnu vrednost ovih rasa u spororastućim i nekonvencionalnim sistemima proizvodnje.
Istraživanje je pokazalo i da svaka od ove dve rase ima svoje prednosti. Banatski gološijan imao je veći udeo grudi i bolji prinos mesa grudi, što ga može učiniti zanimljivim za proizvođače kojima je važniji taj deo trupa. S druge strane, svrljiška kokoš imala je posnije meso, dok je meso bataka sa karabatakom pokazalo povoljniji odnos omega-6 i omega-3 masnih kiselina, što može biti značajno za potrošače koji sve više obraćaju pažnju na nutritivni kvalitet hrane.
Očuvanje rasa kroz tržišnu upotrebu
Autori studije ističu da ove rase nemaju proizvodne rezultate uporedive sa brzo rastućim komercijalnim brojlerima, ali upravo u tome može biti njihova posebnost. U uslovima u kojima potrošači sve češće traže hranu poznatog porekla, iz sistema sa boljim uslovima držanja i sa izraženim lokalnim identitetom, autohtone rase mogu dobiti novu vrednost.
Poseban značaj istraživanja je u tome što proizvodnja mesa od autohtonih rasa ne mora da bude posmatrana samo kao ekonomska aktivnost, već i kao način očuvanja biodiverziteta. Korišćenje lokalnih rasa u tržišno održivim sistemima može doprineti njihovom očuvanju, naročito ako se razviju proizvodi namenjeni potrošačima koji prepoznaju razliku između industrijskog i tradicionalnijeg načina proizvodnje.
Prema zaključcima istraživanja, banatski gološijan pokazuje potencijal kada je prioritet bolja konformacija trupa i prinos mesa grudi, dok svrljiška kokoš može biti zanimljiva zbog specifičnih osobina mesa bataka i karabataka. Za potpuniju procenu tržišnog potencijala, potrebna su dodatna istraživanja koja bi obuhvatila i senzorne osobine mesa, starije uzraste pri klanju, različite sisteme gajenja i oba pola.
Za Srbiju, u kojoj se očuvanje autohtonih rasa često vezuje pre svega za entuzijazam pojedinaca i ograničene programe podrške, ovakvi rezultati pokazuju da genetički resursi mogu imati i praktičnu ekonomsku ulogu. Ako se pravilno predstave tržištu, lokalne rase živine mogle bi postati deo ponude hrane sa dodatom vrednošću – zasnovane na poreklu, kvalitetu, biodiverzitetu i ruralnoj tradiciji.
Foto: Institut za stočarstvo
