Poslednji slučajevi pronalaska kadmijuma u malinama iz Srbije u Francuskoj i otkrivanja virusa hepatitisa A u zamrznutoj mešavini bobičastog voća u Nemačkoj ponovo su otvorili pitanje koliko je hrana koja dolazi do domaćih potrošača i evropskog tržišta zaista bezbedna
Dok evropske laboratorije brzo reaguju na sporne pošiljke, stručnjaci u Srbiji upozoravaju da problem nije samo u pojedinačnim slučajevima, već u slaboj i često formalnoj kontroli primene propisa – od njive i pijace, do prerade, izvoza i reeksporta robe iz trećih zemalja.
Magistar zaštite bilja Milivoj Pavlović ocenjuje za portal Biznis da Srbija ima zakonski uređen sistem, ali da je njegova primena u praksi ozbiljno dovedena u pitanje. Kako kaže, bez redovne i ciljane kontrole pesticida, zdravstvenih standarda i ostataka hemijskih sredstava u hrani, teško je dati pouzdan odgovor na pitanje šta potrošači svakodnevno kupuju.
Kadmijum u malinama i hepatitis A u bobičastom voću
Govoreći o slučaju kadmijuma u malinama, Pavlović smatra da je najverovatnije reč o reeksportovanoj pošiljci, jer se u domaćoj proizvodnji, prema njegovim rečima, ne koriste preparati na bazi kadmijuma koji bi mogli da izazovu takvu kontaminaciju.
S druge strane, pojava hepatitisa A u zamrznutom miksu bobičastog voća ukazuje, kako navodi, na moguće ozbiljne propuste u procesu prerade i prometa hrane.
„U ovom konkretnom slučaju evidentno je da otkupljivač ili prerađivač nije ispoštovao HACCP standarde, odnosno zdravstvene procedure prilikom prerade i prometa hrane. Ako se HACCP standardi zaista poštuju, takva kontaminacija ne bi mogla da se dogodi. Problem je nastao u samom procesu proizvodnje ili prerade”, upozorava Pavlović.
On dodaje da firme koje izvoze prehrambene proizvode moraju da imaju strogo kontrolisane procedure zdravstvene bezbednosti, ali da se standardi često poseduju samo formalno, bez stvarne primene u svakodnevnom radu.
Odgovornost, prema njegovim rečima, snose pre svega izvoznici i prerađivači, koji bi zbog sopstvenog ugleda morali da obavljaju detaljne analize pre nego što robu pošalju na strana tržišta. Svaki slučaj kontaminacije, upozorava, ne narušava samo reputaciju pojedinačne kompanije, već kompromituje i državu, inspekcijske službe i domaći izvozni sektor.
Reeksport i kontrola na granici
Pavlović ukazuje da uvoz, izvoz i reeksport voća i povrća u Srbiji kontroliše fitosanitarna inspekcija, koja uzima uzorke na graničnim prelazima. Ključno pitanje je, međutim, koliko se ozbiljno i ciljano rade analize, s obzirom na to da su one skupe i zahtevne.
„Ne mislim da je kontrola zakazala, mislim da je uopšte nema. Da postoji ozbiljna kontrola, makar bi jedan uzorak bio sporan”, navodi Pavlović.
On podseća da se preko Srbije često reeksportuje roba iz zemalja u kojima su i dalje dozvoljeni pesticidi koji su u Evropskoj uniji zabranjeni.
„U Evropskoj uniji postoje jasne liste aktivnih materija koje ne smeju biti prisutne u hrani. Međutim, roba koja dolazi iz Turske, Maroka i drugih južnih zemalja često sadrži sve i svašta. Ako nema ozbiljne kontrole, takvi proizvodi bez problema završavaju i na našem tržištu”, ističe Pavlović.
Kako dodaje, evropske zemlje imaju razvijene laboratorije i sisteme za brzu analizu, zbog čega se kontaminacija hrane, ostaci pesticida ili prisustvo virusa u proizvodima otkrivaju znatno efikasnije nego u Srbiji.
Pijace kao najslabija tačka
Poseban problem, prema Pavlovićevim rečima, predstavlja kontrola voća i povrća na domaćim pijacama. On tvrdi da se kontrola ostataka pesticida godinama sprovodi uglavnom formalno i da ne postoji ozbiljan sistem koji bi garantovao bezbednost hrane u maloprodaji.
„Kontrola ostataka pesticida u nadležnosti je regionalnih zavoda za zaštitu zdravlja, ali oni rade analize na neke pesticide koji su zabranjeni pre 30 godina, poput preparata na bazi DDT-a i lindana. S obzirom na to da su zabranjeni pre više decenija, naravno da tih ostataka više nema, pa se onda izdaje mišljenje da je proizvod ispravan. Suština je da niko ozbiljno ne kontroliše pesticide koji se danas koriste”, kaže Pavlović.
On upozorava da proizvođači, zbog slabog nadzora, često tretiraju voće i povrće neposredno pred prodaju, bez poštovanja propisane karence i pravila za bezbednu upotrebu hemijskih sredstava.
„Danas tretiraju voće i povrće, a sutra ga iznose na pijacu. Ljudi često i ne čitaju uputstva, već pesticide koriste ‘od oka’, u većim količinama, verujući da će tako bolje delovati. A kod pesticida se strogo mora znati kada se primenjuju, u kojoj količini i koliko vremena mora da prođe do konzumacije proizvoda”, objašnjava Pavlović.
Prema njegovoj oceni, proizvodi u velikim trgovinskim lancima češće prolaze kroz dodatne kontrole, zbog čega su, kako kaže, u tom segmentu potrošači uglavnom zaštićeniji nego na pijacama.
Propisi postoje, ali primena izostaje
Pavlović naglašava da problem nije u nedostatku zakona. Srbija, kaže, ima detaljno uređene propise koji se odnose na registraciju i promet pesticida, proizvodnju, preradu, pogone i stručni kadar u prehrambenoj industriji. Međutim, ključni segment – kontrola primene pesticida i njihovih ostataka u hrani – u praksi nije razvijen na način koji bi garantovao bezbednost potrošača.
Kao primer efikasnog sistema navodi Mađarsku, koja je još krajem osamdesetih godina imala inspektore koji su redovno izlazili na pijace, kupovali proizvode, legitimisali prodavce i uzimali uzorke za analizu. U slučaju prekoračenja dozvoljenih količina pesticida, kazne su bile veoma stroge, uključujući visoke novčane kazne, zabranu proizvodnje, pa i zatvorske sankcije za ponovljene prekršaje.
Za razliku od toga, Pavlović smatra da se u Srbiji propisi primenjuju selektivno, dok inspekcije uglavnom reaguju tek po prijavi, nalogu ili kada postoji poseban interes da se neko sankcioniše.
„Pravila postoje, ali ih niko sistemski ne sprovodi. Zato danas imamo ozbiljno pitanje šta zapravo jedemo i koliko je hrana na domaćem tržištu bezbedna”, zaključuje Pavlović.
