Retki metali bi, umesto da se kopaju pod zemljom, mogli da se žanju nad zemljom. Naučnici su, naime, otkrili da pojedine biljke doslovno ”usisavaju“ i skladište retke metale, upravo one za kojima vlada najveća glad u industriji
Rat u Ukrajini odjednom je pobudio interesovanje poslovnog sveta za naučna istraživanja koja su se do sada uglavnom doživljavala kao ekscentrična. Zbog vojnih sukoba, dovedeno je u pitanje i snabdevanje retkim metalima koji su gorući za mnoge industrije, posebno za nove tehnologije. Rusija je, recimo, treći najveći proizvođač nikla na svetu, pa istog dana kada su zapadne države najavile da će joj uvesti sankcije zbog invazije na Ukrajinu, cena nikla je skočila sa 24.000 na 48.000 dolara za tonu.
Usled ovakvih zemljotresa na tržištu, sada se mnogo ozbiljnije razmatraju i moguće alternative na kojima već duže vreme radi tim australijskih naučnika na Univerzitetu Kvinslend, iako su rešenja još daleko od primene. Istraživači su, naime, otkrili da pojedine biljke doslovno ”usisavaju“ i skladište neke metale, i to upravo one za kojima vlada najveća glad u industriji.
Jedno od glavnih sedišta ovih potencijalnih biljnih rudnika nalazi se u prilično izolovanoj Novoj Kaledoniji, koja je zbog svoje udaljenosti od velikih kontinentalnih ploča postala stanište za retke životinje i biljke. Tako samo ovde obitava neobična vrsta drveta Pycnandra acuminata, iz kojega usred prašume curi nikl. Naime, biljka proizvodi plavozeleni sok čiji ukus ga baš ne preporučuje za prestižne restorane, ali zato su istraživanja u laboratoriji pokazala da u sebi sadrži čak 25% nikla. Ovo je ogromna količina ako se ima u vidu da ukoliko bi čovek kroz ishranu uneo samo nekoliko grama nikla u organizam, to bi ga istog trenutka ubilo.
Kako onda ovo drvo uspeva da preživi toliko količinu metala? Ispitivanja su pokazala da biljka skladišti metal u ćelijama na površini svojih listova. Ali nauka i dalje nema odgovor na to kako drvo prenosi nikl od korena do spoljašnjih slojeva lišća bez ikakvih posledica po sopstveno zdravlje.
Pomenuto drvo poseduje izuzetno retku biološku osobinu, takozvanu hiperakumulaciju, pa su ovakve biljke nazvane hiperakumulatori. One su u stanju da izvlače metale iz zemlje i da ih talože u sebi. Oko tri četvrtine poznatih hiperakumulatora skladište nikl. Druge biljke koje su sposobne da skladište metale, uglavnom ”proizvode“ talijum, cink, kobalt ili selen.
Zato bi, prema mišljenju naučnika, hiperakumulatori mogli da se sade u okolini rudnika radi prečišćavanja uništenih područja. Ili još bolje – da u budućnosti zamenjuju rudnike, tako što bi se posebno gajili ovakvi usevi koji bi predstavljali izvor retkih metala.
