Voćarstvo je godinama jedan od najvažnijih sektora domaće poljoprivrede, sa velikim udelom u ukupnom izvozu prehrambenih proizvoda. Malina, jabuka i višnja već tradicionalno drže visoke pozicije među izvoznim adutima Srbije, a sve češće im se pridružuje i borovnica, koja beleži snažan rast u površinama, izvozu i interesovanju proizvođača
Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu dr Zoran Keserović u razgovoru za Biznis.rs ističe da borovnica ima potencijal da uskoro postane jedna od ključnih voćnih kultura u izvoznom bilansu Srbije.
”Prošle godine izvoz borovnice dostigao je vrednost od oko 31 milion dolara. U proizvodnju se dosta ulaže, a investicije za savremeni zasad dostižu od 55.000 do 70.000 evra po hektaru”, navodi Keserović.
Iako je ova godina jedna od najtežih za voćare u poslednjih 35 godina, zbog mraza i grada, borovnica i dalje ostaje najprofitabilnija.
Zbog vremenskih nepogoda, brojni voćari su pretrpeli ozbiljne štete. Keserović napominje da će plodovi kojih nema na tržištu – poput kajsije, trešnje, šljive, višnje i borovnice – dostići izuzetno visoke cene. ”I pored loših vremenskih uslova, borovnica je ostala isplativa. Cena maline prošle godine bila je izrazito niska, dok su trešnje postigle visoku cenu. U poslednje vreme i kupina ima dobru tržišnu poziciju”, kaže on.
Ulaganja u zasade drugih kultura takođe variraju. Na primer, podizanje zasada višnje ili lešnika, bez protivgradne mreže, zahteva između 9.000 i 12.000 evra. Za orah, koji je na tržištu deficitaran, investicije se kreću između 11.000 i 13.000 evra, a potencijalna dobit po hektaru može biti i do 10.000 evra.
Prema poslednjem popisu poljoprivrede iz 2023. godine, borovnica je voćna vrsta sa najvećim rastom površina u poslednjih deset godina. Sa svega 250 hektara 2012. godine, do 2023. broj zasada je skočio na 8.318 hektara.
Srbija se danas nalazi na četvrtom mestu u Evropi po proizvodnji borovnice, odmah iza Poljske, Španije i Nemačke.
Najveće površine pod borovnicom nalaze se u zapadnoj Srbiji – u opštinama Arilje, Kosjerić, Ivanjica, Šabac, Lučani i Brus. Pored toga, značajna proizvodnja postoji i u Vojvodini, gde se borovnica uglavnom uzgaja u kontejnerima.
Borovnica koja se uzgaja u Srbiji pripada vrsti severnoameričke visokožbunaste borovnice (Vaccinium corymbosum L.), namenjene prvenstveno tržištu svežih plodova. Plodovi šumske borovnice takođe se sakupljaju i izvoze kao smrznuti ili prerađeni proizvodi.
Najzastupljenije su sorte rane i srednje rane epohe sazrevanja, što pogoduje izvozu jer se u tom periodu javlja deficit sveže borovnice na međunarodnom tržištu – pa cena ostaje visoka.
Proizvodnja u kontejnerima ima niz prednosti: veći broj biljaka po hektaru, lakše zalivanje i precizno dozirana prihrana. Ipak, Keserović upozorava na izazove:
”Pojedini proizvođači imaju nedoumice u vezi sa izborom rastojanja sadnje, tipom saksija i supstrata, što može dovesti do sušenja biljaka i nižih prinosa”, objašnjava profesor Keserović.
On ističe da je u širenju proizvodnje borovnice bilo mnogo tehnoloških propusta: nepravilno odabrani tereni, loš sadni materijal, neadekvatna primena đubriva, nestručna rezidba i zaštita.
Kako zaključuje, potencijal za uspeh u uzgoju borovnice je veliki, ali isključivo ako se proizvodnja vodi stručno, uz primenu savremenih tehnologija i stalnu edukaciju proizvođača.
