U potrazi za održivim izvorima energije, brzorastuće vrste poput vrbe i topole sve više se prepoznaju kao dragocen resurs za proizvodnju biomase u Srbiji. Iako raspolažemo značajnim potencijalima, naročito u Vojvodini, njihov razvoj još uvek sputavaju nerešena imovinska pitanja i nedovoljno jasni zakonski okviri. Stručnjaci ističu da bi planskim podizanjem energetskih zasada na manje plodnim zemljištima, Srbija mogla da napravi važan korak ka čistijoj energiji, većoj energetskoj nezavisnosti i razvoju ruralnih sredina
Brzorastuće vrste poput vrbe i topole predstavljaju značajan potencijal za proizvodnju biomase u Srbiji, posebno u Vojvodini, ali su trenutno malo zastupljene u praksi, prenosi portal Biznis.
Prema rečima Marka Marinkovića, izvršnog direktora za šumarstvo JP Vojvodinašume, teorijski potencijal je veliki, ali je potrebno u obzir uzeti realne faktore – rešene imovinsko-pravne odnose, status zemljišta, njegov hemijski sastav i lokaciju.
Danas u Srbiji ima oko 48.000 hektara pod topolama i vrbama, od čega JP Vojvodinašume upravlja sa 25.000 hektara. To su uglavnom šumski ekosistemi u rečnim zonama. Zasadi se koriste pretežno za tehničko drvo, trupce, celulozu i ogrev, dok je ekološki doprinos ovih vrsta – posebno u vezi sa vezivanjem ugljenika i čišćenjem zemljišta – izuzetno značajan. Topole i vrbe mogu apsorbovati teške metale i štetne materije iz zemljišta, a klonske vrste se u tome pokazuju efikasnijima čak i od domaćih.
Marinković ističe da bi se namenskim zasadima mekih lišćara sa kratkom ophodnjom (rotacijom) i intenzivnom negom, mogla ostvariti održiva proizvodnja drvne biomase za energiju, posebno na zemljištu koje nije pogodno za klasičnu poljoprivredu.
U širem smislu, biomasa bi se mogla proizvoditi na više načina – od energetskih zasada na graničnim poljoprivrednim zemljištima, preko šumskih plantaža, zaštitnih pojaseva, do kombinovanih sistema agrošumarstva i postrojenja za korišćenje biomase.
Ješa Erčić iz JP Srbijašume naglašava da to preduzeće nema energetske zasade, ali da postoji potencijal, naročito kod lokalnih samouprava, koje bi mogle i same proizvoditi sirovinu za grejanje na drvnu sečku.
On ističe da zasadi brzorastućih vrsta sa kratkom ophodnjom (npr. 5-10 godina) predstavljaju model “poljoprivrednog šumarstva” koji bi mogao biti koristan u energetskom bilansu zemlje.
NALED u svojoj najnovijoj Sivoj knjizi predlaže izmene Zakona o poljoprivrednom zemljištu, kako bi se omogućio besplatan zakup zemljišta niže klase i u privatnom vlasništvu za proizvodnju energetskih useva. Oni predlažu jasnije pravne okvire za upotrebu zemljišta u javnoj svojini, što bi podstaklo ulaganja i otvaranje radnih mesta, a istovremeno doprinelo proizvodnji čiste energije i ruralnom razvoju.
Međutim, problemi postoje i na normativnom nivou. Iako Zakon o šumama prepoznaje zasade kratkog proizvodnog ciklusa i predviđa izradu posebnog projekta za njihovo podizanje, prateći propisi nikada nisu doneti, niti su takvi projekti sprovedeni u praksi, upozorava Marinković.
