Iako zvuči kao metafora, upravo se to dešava u sve gušće ispunjenim vetroparkovima na moru. Kada su vetroturbine postavljene preblizu jedna drugoj, lopatice rotora usporavaju protok vazduha koji ih pokreće, pa turbine – figurativno rečeno – kradu vetar jedna od druge. Posledica je manja proizvodnja električne energije, a problem je danas najizraženiji u Severnom moru, koje je postalo epicentar evropske ekspanzije energije vetra

Naučnici na ovaj fenomen upozoravaju već više od decenije. Danas, međutim, poručuju da bi „krađa vetra“ mogla prerasti iz tehničkog problema u ozbiljno pravno i političko pitanje, ukoliko države koje dele isto morsko područje ne počnu ozbiljnije da sarađuju. U svetu opterećenom geopolitičkim tenzijama, to je, kako ističu istraživači, mnogo lakše reći nego sprovesti u praksi, prenosi portal Biznis&Finansije.

Gužva na moru i ograničen resurs

Prema podacima holandskog istraživačkog programa NWA za ekologiju, u priobalju Severnog mora trenutno je instalirano više od 460 vetroturbina. Projekcije govore da će ih do 2030. godine biti oko 1.700, dok bi do sredine veka taj broj mogao dostići čak 9.000. Takav rast ne bi bio sporan kada bi vetar bio neiscrpan resurs – ali on to nije.

Na to su još pre više od deset godina upozoravali nemački fizičar Aksel Klajdon i njegove kolege iz Instituta Maks Plank. Oni su ukazali da prevelika koncentracija vetroturbina dovodi do efekta usporavanja vazdušnih struja, koji se ne zadržava samo na neposrednoj blizini turbina, već može da se oseti i do 100 kilometara unaokolo.

Vetar nastaje kao posledica neravnomernog zagrevanja Zemljine površine Sunčevom energijom, što stvara razlike u atmosferskom pritisku. Promene klimatskih i vremenskih obrazaca dodatno komplikuju stvar, jer brzina vetra – a samim tim i proizvodnja energije – značajno varira i teško se precizno predviđa. Iako je vetar obnovljiv izvor, električna energija se proizvodi samo kada on duva u određenom rasponu brzina. Kada je obala „prenaseljena“ turbinama, vetrovi pri tlu slabe, a proizvodnja opada.

Sve veće turbine, sve veći problem

Dodatni izazov predstavlja činjenica da vetroturbine postaju sve veće. „Turbine su sve više, a njihove lopatice sve duže kako bi se iskoristilo što više energije iz vetra. Najnoviji modeli imaju lopatice duže od 100 metara, što je dužina fudbalskog terena“, objašnjava Pablo Ouro sa Univerziteta u Mančesteru. Jedna takva priobalna turbina može da snabdeva strujom između 18.000 i 20.000 prosečnih evropskih domaćinstava.

Međutim, povećanje dimenzija ima i negativnu stranu. Što je veći prečnik rotora, to je veći i efekat usporavanja vazdušnog toka iza turbine, što dodatno pogoršava problem „krađe vetra“.

Gubici već vidljivi u Nemačkoj

Ako se postojeći trendovi nastave, prinos električne energije po jedinici površine nastaviće da opada, upozoravaju naučnici. Neke vetroelektrane u Nemačkoj već osećaju posledice – posebno one u čijoj su blizini naknadno izgrađeni novi vetroparkovi. U zavisnosti od lokacije, proizvodnja je i do 15 odsto manja od planirane, a u budućnosti bi gubici mogli biti još veći.

Studija Institut Maks Plank pokazuje da bi, ukoliko se širenje vetroparkova u Severnom moru nastavi prema sadašnjim planovima, prinos po vetroelektrani mogao biti i do 30 odsto manji u odnosu na početna očekivanja. Slične procene nedavno je objavio i Institut Fraunhofer.

Nemačka planira da do 2045. poveća instalirane kapacitete vetroelektrana na moru sa sadašnjih nešto manje od 10 gigavata na čak 70 gigavata. Problem je, međutim, što raspolaže manjim morskim prostorom od, na primer, Danske, Velike Britanije ili Holandije, ukazuje Feliks Fligner sa Tehničkog univerziteta u Drezdenu.

Tehnička i politička rešenja

Prema Fligneru, postoje dva pristupa rešavanju problema. Jedan je tehnički – na primer, projektovanje vetroturbina različitih visina unutar istog vetroparka, čime bi se efikasnije iskoristile vazdušne struje. Ipak, to ne može u potpunosti sprečiti krađu vetra ako se vetroelektrane i dalje budu gradile preblizu jedna drugoj.

Zato je, naglašava, ključno ravnomernije i koordinisanije planiranje izgradnje, uz veću saradnju država i investitora. „Suštinsko rešenje ovog problema je političko“, ističe Fligner.

Sličan stav ima i Eirik Finseras sa Univerzitet u Bergenu, koji upozorava da bi politika u kojoj svaka država planira vetroparkove isključivo u skladu sa sopstvenim interesima mogla dovesti do pravnih i političkih sukoba, ali i obeshrabriti investicije u energiju vetra.

Trka do vode i zajednički resurs

Izgradnja priobalnih vetroelektrana izuzetno je skupa, a investitori računaju na stabilnu proizvodnju tokom 25 do 30 godina, koliko traje životni vek turbina. Čak i relativno malo, neočekivano smanjenje proizvodnje može poremetiti finansijsku računicu i dovesti u pitanje isplativost čitavog projekta, upozorava Finseras.

On smatra da bi vetar trebalo tretirati kao zajednički morski resurs, slično kao što se regulišu prekogranična nalazišta nafte ili upravljanje ribljim fondovima. Bez jasnih pravila i međunarodnih dogovora, „trka do vode“ mogla bi ozbiljno ugroziti i morsku sredinu i odnose među državama.

Saradnja – nužna, ali složena

Da je međunarodna saradnja jedino razumno rešenje, smatra i Karina Virc iz berlinske Fondacije za energiju vetra na moru. Ipak, upozorava da je to u praksi izuzetno složeno. Danska, na primer, ima znatno više morskog prostora nego što joj je potrebno za sopstvenu potrošnju električne energije, dok je Nemačka u suprotnoj situaciji. Pitanja podele troškova, prihoda i pravne nadležnosti dodatno komplikuju zajedničke projekte.

Jedno od mogućih tehničkih rešenja je dvostruka upotreba podmorskih kablova, koji istovremeno povezuju elektroenergetske mreže dve države i služe za priključenje vetroelektrana. Takav model, poznat kao „kombinovano mrežno rešenje“, već je primenjen u Baltičkom moru u saradnji nemačkog operatera 50Hertz i danske kompanije Energinet. Rezultat je šire raspoređivanje turbina i veći prinos električne energije sa istim brojem postrojenja.

Upravo takvi primeri, smatraju stručnjaci, pokazuju da se problem „krađe vetra“ može rešavati – ali samo ako se vetar posmatra ne kao nacionalni plen, već kao zajednički evropski resurs.