Deset godina traje agonija oko privatizacije PKB-a. Tačno toliko je prošlo od prve najave države i tadašnjeg ministra poljoprivrede Slobodana Milosavljevića da će kombinat ”koji hrani Beograd i pola Srbije” morati da ode u privatne ruke.
Sunovrat jedine preostale državne poljoprivredne korporacije počeo je mnogo ranije – privatizacijom i odvajanjem maloprodaje „Pekabete” i prerađivačkih kapaciteta „Frikoma”, „Imesa”, „Imleka”.
Jakih preduzeća bez kojih je PKB samo obris nekadašnjeg giganta kome je ostala primarna proizvodnja koja u uslovima otvorenog tržišta i konkurencije iz inostranstva, bez dodatnih ulaganja, postaje sve manje profitabilan posao i teret za državu.
Ali PKB je i dalje ogroman „komad” od 17.500 hektara zemlje, plodnih oranica u blizini reka na samo 10 kilometara od beogradskog tržišta.
Vlasnik je najveće farme u Evropi sa 8.500 krava, koja dnevno isporučuje 180.000 litara mleka „ekstraklase”, ali i građevinskih parcela velike vrednosti – od Pančevačkog mosta pa sve do Čente.
Prodajom pet hektara na ovom potezu (MPC-u Petra Matića i nemačkom trgovinskom lancu „Lidl”) PKB je pre dve godine inkasirao tri i po miliona evra.
Teško je razlučiti da li je najnovije pominjanje arapske „Al Dahre” u kontekstu idealnog kandidata tema iz korpusa predizbornih obećanja, ili se u slučaju PKB-a sprema nešto veliko.
Kada je Mlađan Dinkić, tadašnji ministar finansija 2013. godine u Abu Dabiju potpisao sa ovom kompanijom ugovor težak 400 miliona evra najavljivano je da je i rešenje za PKB na pomolu.
Ali država i „Al Dahra” iz neznanih razloga nisu ostvarile poslovnu saradnju.
Ovoga puta čini se država povlači koordinisane i isplanirane poteze – samo dan pošto je premijer Vučić obnovio staru priču sa arapskim potencijalnim partnerom, Ministarstvo privrede pozvalo je i ostale investitore da na sto iznesu svoje ponude.
Do 2008. godine PKB je bio društveno preduzeće a potom je podržavljen. Neplaćena dugovanja od poreza i doprinosa država je konvertovala u vlasništvo.
Ubrzo je, ugovorom o poklonu, 99,7 odsto akcija preneto na grad Beograd koji od tog trenutka preuzima upravljanje korporacijom.
Ali, nedavno je PKB iz gradskog preimenovan u republičko preduzeće jer samo u toj opciji, po zakonu, država može da sklapa strateška partnerstva. Istovremeno „skinut” je i sa berze uz obrazloženje da se tako smanjuju troškovi poslovanja.
Za stručnjake ovo je bio jasan signal da se traži dugoročno rešenje za korporaciju, ali i otvara mogućnost da se ne objavljuju neki bitni događaji, kao što je, recimo, prenos vlasništva.
U Srbiji nema mnogo primera uspešno privatizovanih poljoprivrednih preduzeća, ali da li je ovo što sada imamo najbolje rešenje?
Kada bi se vodili logikom ekonomije (a ne srca) za PKB bi najbolje bilo da država nađe pouzdanog partnera, čiji interes nije preprodaja zemlje nego rad na njoj.
