Porodici Stevanov iz Subotice restitucijom vraćena zemlja. ”Da može sada deda da vidi da mu je vraćeno imanje i da njegov salaš i dalje živi, da smo ga sačuvali onako kako je izgledao pre skoro jednog veka. Dedovina se ne prodaje” – poručuju naslednici
U ime naroda! Agrarni sud pri Okružnom narodnom odboru u Subotici doneo je 1946. i 1953. godine odluke da se “u smislu agrarne reforme” Slavku Stevanovu oduzmu 104 jutra najkvalitetnijih oranica. Na sav glas, “u ime naroda” i uz čuvenu “smrt fašizmu, sloboda narodu”, oduzeto je ono što je stara, ugledna porodica godinama, teškim i poštenim radom sticala.
Više od sedam decenija porodica je gledala kako njivu koja okružuje salaš na Čikeriji, tik uz samu mađarsku granicu, obrađuje tuđin. Svaka žetva, berba, zvuk traktora otvarao je staru ranu.
Nepravdu je donekle ispravila Agencija za restituciju, koja je u prvom krugu Slavkovim naslednicima vratila 36, a nedavno i 66 jutara zemlje. Donekle, jer sve nevolje koje je stara subotička familija pretrpela tih posleratnih godina ništa ne može da nadoknadi.
– Trebalo je tri meseca da sakupimo sve papire da bismo predali zahtev 2012. godine. Skoro pet punih godina je prošlo otkako smo predali svu dokumentaciju i tek nedavno je stigla odluka Agencije za restituciju – priča Vukosava Bogešić, unuka Slavka Stevanova.
– Zemlja je vraćena u komadu i sada ponovo okružuje naš porodični salaš. Taj osećaj, kada je moj brat Slavko seo na traktor i zaorao brazdu na svojoj dedovini, ne da se rečima opisati.
Porodica Stevanov je došla iz Deska u Mađarskoj 1926. godine, tek pošto su, posle Trijanonskog sporazuma, nacrtane granice nove zemlje. Vukosavin pradeda Đurica menjao je svoje imanje u Desku sa veleposednikom Vermeš Đulom i, kao još 26 optantskih porodica došao na salaš u blizini današnjeg Ljutova.
I stoku doterali iz Mađarske
– Najpre su sagradili štalu a potom su, peške iz Mađarske, doterali stoku. Sitnija je bila na volovskim zapregama, a krupna vezana za šarage. Putovali su tako najmanje nedelju dana – otkriva Vukosava delić porodičnih uspomena. – Sa pradedom Đuricom su prababa Danica, deda Slavko i baba Vukosava sa troje dece Dragom, Danicom i Đuricom, mojim ocem. Radilo se mnogo i teško. Nekada je na salašu bilo i do tri stotine gusaka, ćurki, morki, a gde je ostala stoka.
Iako ih starosedeoci nisu baš oberučke prihvatili, smatrali ih “koferašima”, doseljenici su se međusobno družili i bili okrenuti crkvi i veri. Posebnu “brigu” porodici tada je zadavao najmlađi naslednik Đurica, kome se momkovanje osladilo, te sa 26 godina nije pomišljao na ženidbu. Sve dok 1939. u crkvi u Novom Bečeju nije video stasitu Milku Stanković sa tek 17 godina.
– Dugo se tu pregovaralo, i oni su bili imućni i nisu je tek tako hteli dati. Međutim, dogovorili su se i otac je za veridbu od dede dobio novi “opel”. Možete zamisliti kakvo je oduševljenje kada se u njemu pojavio u maloj varoši Novom Bečeju – ponosno nastavlja Vukosava.
Vrlo brzo je došao rat. Vojske su se menjale, ali nijedna nije zaobišla salaš Stevanovih. Prema prijavi ratne štete, mađarska vojska uzela je konja, zaprežna kola, “sersam” i auto, isti onaj kupljen za veridbu. Rusi su oduzeli 1.900 litara vina sa buradima, tri zlatna sata, dva para čizama i radio, a partizani tri konja, zaprežna kola, paradni pribor, kasačku opremu, dva para odela i pet prozora. Narodnooslobodilački odbor u Subotici Stevanovima je izdao rešenje o oduzetoj pokretnoj imovini, ukupne vrednosti 150.000 dinara, koja ko zna da li će ikada biti vraćena.
– Pradeda je umro 1939. i na svu sreću nije doživeo da vidi kako mu razbaštinuju ono što je sticao. Deda je jedno vreme bio u zatvoru, opet po odluci Agrarnog suda i “u ime naroda”, jer nije imao od čega da plati namete prema državi – pšenicu, mast, tovljenike i šta su već hteli. Sva sreća te je tamo bio povrtar, prepoznavao je lubenice koje su prve sazrele i tako su preživeli u Sremskoj Mitrovici – seća se naša sagovornica. – Pitaju nas šta ćemo da radimo sa zemljom i svima kažemo isto – ona nema cenu! Da može sada deda da vidi da mu je vraćeno imanje i da njegov salaš i dalje živi, da smo ga sačuvali onako kako je izgledao pre skoro jednog veka. Dedovina se ne prodaje! – poručuje Vukosava.
I Soluncu oduzeta zemlja
Vukosavin deda po majci, Svetozar Stanković, starosedelac u Novom Bečeju, bio je solunski dobrovoljac i po povratku iz zarobljeništva u Rusiji, kao i ostali njegovi saborci, od kralja Aleksandra dobio je lanac zemlje. Ta zemlja je takođe oduzeta, ali u arihivima nije pronađena dokumentacija o njoj, kako bi potomci tražili njen povrat.
