Da li nam preostale autohtone sorte mogu pomoći u borbi protiv posledica klimatskih promena pokušava da odgovori tim istraživača iz nekoliko istraživačkih instituta iz Čačka i Beograda, okupljen oko projekta CherrySeRB
Klimatske promene značajno dopinose sužavanju genetičkog fonda voćaka i dovode do smanjenja prinosa i kvaliteta. Štete od poznih prolećnih mrazeva, baš kao i smanjenje prinosa usled relativno visokih temperatura tokom cvetanja, dva su lica istog klimatskog problema. Da li nam onda preostale autohtone sorte mogu pomoći u borbi protiv posledica klimatskih promena?
Upravo na ovo pitanje pokušava da odgovori tim istraživača iz nekoliko istraživačkih instituta iz Čačka i Beograda, okupljen oko projekta CherrySeRB, koji finansira Fond za nauku Republike Srbije. Predmet istraživanja su trešnje i višnje koje su veoma dobre model-biljke za ovu vrstu istraživanja imajući u vidu da su, generalno, bolje prilagođene uslovima nešto hladnije klime, prenosi portal Klima101.
Ponašanje autohtonih sorti predstavlja refleksiju njihovog geografskog porekla, što voćarske regione Balkana čini veoma pogodnim za postavljanje ogleda ovakvog tipa, pošto nisu opterećeni drugim oblicima ”klimatskih problema“ kao što su izrazito visoke temperature evropskog juga, odnosno niske zimske temperature severa.
U Srbiji, među autohtone sorte trešnje ubrajaju se sporadično uzgajana bujna stabla turskog porekla, slatkih i mekanih plodova (‘aršlame’), zatim sorte tamnocrvene pokožice i ranog zrenja (Majska trešnja, Đurđevka, Canetova), ali i poznih sorti izvanredne krupnoće i kvaliteta koje se gaje i u Makedoniji, Bugarskoj, Grčkoj (Ohridska crna, Dolga šiška).
Kada je u pitanju višnja, dominira sitnoploda Oblačinska, rasprostranjena naročito u istočnim i jugoistočnim delovima Srbije. U Vojvodini, lokalne sorte Feketićka, Petrovaradinka i Cigančica čine značajan deo tradicionalne proizvodnje i prerade.
Ove sorte nisu nastale slučajno. One su rezultat selekcije prirode i generacija voćara koji su kalemili i na druge načine umnožavali, i prenosili na druge lokalitete one sorte koje su imale krupnije i kvalitetnije plodove. Ali nije samo ni do kvaliteta ploda: među autohtonim sortama nalaze se i one potencijalno dobro prilagođene na lokalne klimatske uslove, pa i na uslove povišenih temperatura.
U okviru projekta CherrySeRB, od ogromnoj broja sorti prisutnih u Srbiji, a na osnovu ranijih istraživanja, izdvojeno je osam najperspektivnijih za dalji rad. U pitanju su sorte koje već imaju kvalitetne plodove, zdrave listove, ali najvažnije – zadovoljavajuću rodnost čak i u ekstremnim uslovima, što je prvi i osnovni znak dobre prilagođenosti na promenljive vremenske uslove.
Drugim rečima, autohtone sorte voćaka, kao što su one u Srbiji, mogu kriti rešenja za mnoge probleme koje je industrijalizacija poljoprivrede izazvala. U autohtonim sortama nalazi se genetički materijal za buduće programe oplemenjivanja – a taj materijal je neophodno identifikovati, izdvojiti, analizirati, pa i pripremiti za dalju upotrebu. Na taj način se čak i od trešanja i višanja iz srpskih sela mogu dobiti ne samo bolji proizvodi, već i dokaz koncepta primenjiv na druge vrste voćaka koje ugrožavaju klimatske promene, a koje su od ekonomskog značaja za Srbiju, Evropu i svet.
