Zbog neracionalne upotrebe mineralnih đubriva poljoprivrednici, a i ceo srpski agrar, na velikom su gubitku. Kolika je ukupna šteta nastala zbog toga što jedne godine njive dobiju previše hraniva a sledeće ostanu sasvim posne, kao što je kod nas običaj, teško je precizno reći, ali dovoljno govori podatak da su ratari prošle godine samo na kukuruzu imali gubitak od 300 evra po hektaru zbog preteranog i bespotrebnog đubrenja. U sušnim godinama veći su gubici s obilnim đubrenjem, i obrnuto, u optimalnim godinama šteta se nanosi nedovoljnim đubrenjem, poručuju stručnjaci.

– U povoljnim godinama, gubitak kod kukuruza je i bezmalo 500 evra, u izgubljenom prinosu i nedovoljnom đubrivu – kaže za Dnevnik dr H. C. prof. dr Branko Marinković s Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, iznoseći frapantan podatak da je u periodu intezifikacije i hemizacije poljoprivrene proizvodnje u Srbiji, odnosno od šezdesetih do osamdesetih godina prošlog veka, na vojvođanskim poljima nepotrebno uloženo u đubrivo više od 70 milijardi dinara. – Ako se računaju troškovi primene, gubitak zbog preterane primene fosfora i kalijuma još je veći. Istu praksu nastavljamo i danas.
On navodi da su prošle godine, zbog neracionalne upotrebe đubriva, ratari na suncokretu imali gubitak od 50 do 140 evra po hektaru, a ogromna je šteta i kod šećerne repe i kod drugih kultura.

– Kada je o kukuruzu reč, u nepovoljnim godinama, kada je izražen manjak padavina, s povećanjem količine NPK hraniva u odnosu na optimalnu ishranu, prinos se smanjuje. To smanjenje može biti od 1,4 tone po hektaru suvog zrna do 2,36. Đubrenjem količinama hraniva manjim od optimalnih prinos se smanjuje od 0,84 do 1,40 tone po hektaru. Godine za nama pokazuju da gubitak ide i do 485 evra – kaže profesor Marinković, navodeći da je u proseku, za 11 godina, gubitak u proizvodnji kukuruza, računajući izgubljeni prinos, 48.818.500 dinara, odnosno 397.647 evra. On naglašava da je problem u tome što poljoprivrednici rade stihijski, ne shvatajući dovoljno značaj pravilne primene đubriva i kontrole plodnosti zemljišta.

– Ide se logikom – đubrimo pa kako bude, što je svakako pogrešno. Unošenje hraniva mora biti prilagođeno stanju plodnosti zemljišta, a količine moraju biti precizno utvrđene – poručuje Marinković, dodajući da nema generalne preporuke, odnosno šablona kojeg bi se svi pridržavali jer, prosto, u jednoj proizvodnoj godini u različitim delovima Vojvodine i uslovi su različiti – negde bude suša, negde ne…

– Svakako je savet poljoprivrednicima da obavezno rade kontrolu plodnosti zemljišta i upotrebe đubriva. Čak bi bilo veoma svrsishodno da se donesu agrarne mere koje bi uslovljavale kontrolu zemljišta, recimo, da vežemo subvencije za obavezne kontrole – veli ovaj stručnjak. On podseća na to da smo do 1985. godine, kada smo imali najveće povećanje prinosa, imali Zakon o agrominimumu i znalo se koje su to agrotehničke mere koje se moraju izvesti ili uraditi.

Nema više humusa

Problem je u tome što smo smanjili sadržaj humusa u zemljištu:
– Svega 51 odsto obradivih površina ima sadržaj humusa od tri do pet odsto, više od pet odsto beleži se na svega 0,5 odsto površina, dok je na 48 odsto površina koje se koriste u ratarskoj proizvodnji sadržaj humusa od jedan do tri odsto – kaže prof. dr Branko Marinković. – Procenat humusa u zemljištima Vojodine početkom šezdesetih godina na većini obradivih površina kretao se u granicama od četiri do šest odsto. Za samo 50 godina uspeli smo da smanjimo sadržaj humusa najmanje jedan-dva odsto. Na osnovu agrohemijskih analiza zemljišta možemo reći da na 27 odsto ratarskih površina u Vojvodini ima problema sa suviškom fosfora.

Dnevnik