Neposredno pred Drugi svetski rat, a na vrhuncu sopstvene ekonomske moći, tri dominantne veleposedničke porodice u Vojvodini – Dunđerski, Kotek i Fernbah – o čijem bogastvu legende još traju, zajedno su posedovale oko 11.200 hektara plodne zemlje, prva 4.900, druga 3.800 i treća 2.500. Sve to, međutim, nije ni polovina onoga što danas imaju recimo ”MK Grupa“ Miodraga Kostića ili ”Delta“ Miroslava Miškovića.
Štaviše, u srpskom delu Panonije ima još prilično onih koji su, po broju hektara, čuvene predratne veleposednike ili pretekli ili im se približili, pa sve to otvara pitanje čija je, zapravo, danas srpska žitnica. Po poslednjim statističkim podacima ona, inače, ima 1,6 miliona hektara obradive zemlje. Procenjuje se da je od toga 1,17 miliona u privatnoj, oko 300.000 u državnoj i, najzad, oko 130.000 hektara u društvenoj i zadružnoj svojini.
– Zemlja u Vojvodini je paorska, državna i tajkunska – kaže, za ”Novosti“ agroekonomista prof. dr Miladin Ševarlić. – S tim što ovu poslednju kategoriju treba podeliti u dva dela – domaće i strane tajkune. Prvi su, istina, jači, ali ni ono što imaju ovi drugi nije zanemarljivo, naprotiv- kaže Ševarlić.
Po poslednjem popisu, u Vojvodini je evidentirano nešto više od 146.000 vlasnika obradive zemlje. Iako čak 83 odsto poseduje manje od deset hektara, u poslednjih deset godina je, ipak, zabeleženo ukrupnjavanje poseda.
– Iako čine tek 0,9 odsto od ukupnog broja vlasnika, 1.285 Vojvođana tako poseduje gotovo 210.000 hektara korišćene zemlje. Prosečna veličina njihovih gazdinstava je, inače, 163 hektara – ilustruje Ševarlić taj trend.
Uz to, navodi naš sagovornik, još njih 71 ima posede od 300 do 500, a 25 od 500 do 1.000 hektara. Svi oni su, međutim, daleko iza vojvođanske ”velike četvorke“ koja, ukupno, obrađuje oko 100.000 hektara, što sopstvenog zemljišta dobijenog kupovinom nekada moćnih kombinata, što državne zemlje koju su, u zakup, dobili u privatizacionom ”paketu“ ili je zakupili docnije.
Reč je o Miodragu Kostiću, čiji najveći pojedinačni „pazar“ je bila inđijska „Agrounija“ (oko 8.500 ha), Miroslavu Miškoviću koji je, u Staroj Pazovi, kupio „Napredak“ (7.100 ha), a u Apatinu „Jedinstvo“ (6.820 ha), Đorđiju Nicoviću koji je privatizovao nekada čuveni PIK „Bečej“ (oko 11.600 ha) i, najzad, Petru Matijeviću čija najveća pojedinačna kupovina je bajmočka „Ravnica“ (5.000 ha). To, dabome, nisu jedina gazdinstva koja su oni u poslednjoj deceniji kupili zaokružujući svoje i za evropske prilike velike posede, naprotiv.
A koliko je, ukupno, zemlje u tom periodu privatizovano i po kojoj ceni, niko, zapravo sasvim precizno ne zna.
– Svojevremeno me je, na moj zahtev, primio direktor APR Mirko Cvetković, ali iz onog što mi je tada predočeno nije bilo moguće utvrditi ni obim privatizacije zemljišta, ni cene po kojima je ona izvršena – kaže Ševarlić.
U svakom slučaju, reč je o više stotina hiljada hektara, a prema Ševarlićevoj proceni prosečna cena po hektaru nije bila veća od 500 evra. Sekretar odbora za poljoprivredu PKV Đorđe Bugarin koji srpski model privatizacije obradive zemlje označava kao „osmišljenu pljačku uz pomoć države“ misli da je cena bila i manja.
– Prosek po hektaru od 500 evra postignut je samo u kombinatima koji su imali znatne prerađivačke i smeštajne kapacitete, pošto je vrednost onog što je prodavano procenjivano ukupno, bez posebnog izdvajanja obradive zemlje – objašnjava on.
Bilo kako bilo, cena hektara zemlje u Vojvodini danas dostiže i 15.000 evra, pa nije teško izračunati koliko su novi vlasnici zaradili samo na razlici koja je, u međuvremenu, nastala.
Što se, pak, tiče otprilike 300.000 hektara državne zemlje ona se, uz pravu jagmu, izdaje u zakup. Posebna kategorija je preostalih 130.000 hektara koji se, u okvirnom odnosu pola-pola, vode kao zadružni i društveni. U društvenom vlasništvu je, još uvek, zemlja ranije privatizovanih kombinata u kojima je, zbog lošeg gazdovanja, privatizacija raskinuta ili su, poput već pominjanog PIK „Bečej“, otišli u stečaj.
– Što se radnika tiče, način privatizacije naše poljoprivrede bi mogao da se nazove zakonski osmišljenim zločinačkim poduhvatom – kaže, ogorčeno, za naš list Aleksandar Pešić, predsednik UGS „Nezavisnost“ u nekadašnjem ne samo bečejskom gigantu. – Naši dugovi iznose čak 80 miliona evra, od čega druga Nicovićeva preduzeća potražuju 20 miliona.
Irci veće gazde od Todorića
Prekupljujući ih od domaćih preduzeća koja su ih ranije privatizovala, u posed poljoprivrednih gazdinstava, a time i obradive zemlje u Vojvodini, došlo je i više stranih kompanija. Prema zasada raspoloživim podacima, one ukupno poseduju blizu 22.000 hektara. Najviše, oko 10.500 hektara, mahom u Srpskom Miletiću, Bačkom Brestovcu i Feketiću, ima irski „Baltik properti investmens“, a tu su i dva najveća hrvatska tajkuna, Ivica Todorić i Marko Pipunić. Todorićev „Agrokor“, uglavnom u okolini Zrenjanina, gde je kupio uljaru „Dijamant“, ima oko 6.000, a Pipunićeva „Žito grupa“ iz Osijeka, u Ratkovu, nadomak Odžaka, nešto više od 2.000 hektara.
Novosti
