Srbija je dobila još jednu Strategiju razvoja poljoprivrede i ruralnog razvoja, ovog puta zvaničnu. Dokument je obuhvatio naš agrar u deset godina, od ove do 2024. U njemu ima mnogo monografije, statistike, imena, ali ne i odgovora na najvažnija pitanja u poljoprivredi te se ne može reći šta ova država zaista namerava s agrarom u narednoj deceniji. Elem, strategija bez akcionog plana ne vredi ništa.
Prethodna strategija skupljala je prašinu po ladicama, a sličnu su sudbinu imale i starije. Gotvo svaki ministar poljoprivrede – a za taj resor ih je bilo najviše u protekloj deceniji – pisao je svoju. Vlada je usvojila jednu 2005. godine, a nove su pisali gotovo svi ostali ministri, redom kako su sedali u fotelju.
Kreatori strategije detaljno su opisali stanje u poljoprivrdno-prehrambenom sektoru te naveli kakvo nam je stanje resursa, zemljišnih, ali i onih u stočarstvu, ratarstvu, mehanizaciji, radnoj snazi… Objašnjeno je kako funkcioniše proizvodni lanac, i u industriji inputa, i u preradi žita, uljarica, šećera, mleka, konditorskih proizvoda… Takođe, kakva je politika kvaliteta, u kojoj meri je razvijen i prisutan transfer znanja… detaljno je opisano stanje u ruralnim područjima, a kreatori tog dokumetna bavili su se i podsticajnom politikom u prethodnim godinama. Potom su navedene „svot” analize, „unutrašnji izazovi razvoja agroprivrede i ruralnih područja” pa se prešlo na viziju razvoja i strateške ciljeve. I tu dolazimo do problema. Više od polovine strategije odnosi se na statistiku i konstantacije prethodnog i sadašnjeg stanja, a u manjem delu koji se odnosi na ciljeve dolazi do prave zbrke. Mnogo je lepih želja, ali nema mera za realizaciju ciljeva. Dobro je, doduše, odabran strateški cilj – povećanje proizvodnje i stabilnost dohotka poljoprivrednika, ali ne piše i kako će se to konkretno ostvariti.
I prof. dr Miladin Ševarlić, član Espertskog tima za izradu strategije, upozorava na to da predstoji dug period realizacije tog dokumenta. Ističe da je neophodno što pre napraviti nacionalni program razvoja poljoprivrede i nacionalni program ruralnog razvoja, ali i obezbediti dodatne izvore kredita.
– Ako Srbija ne bude realizovala ovu strategiju u pretpristupnom periodu, postoji vrlo velika bojazan da ćemo postati trajni uvoznici poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, pre svega stočarskih – kaže on.
Poljoprivrednici s kojima smo razgovarali ne vide velike vajde od tog dokumenta. Poljoprivrednik iz Žednika Miroslav Ivković, koji je takođe učestvovao u izradi strategije, u delu koji se odnosi na ratarstvo, ocenjuje da ipak postoji niz propusta.
– Strategija sadrži ono što je Evropska unija tražila da se upiše. Postoje i ciljevi, ali ostaje pitanje kako ih ostvariti. Ključ je u ukrupnjavanju poljoprivrede, a to nije definisano. Preskočene su važne stvari na koje smo upozorvali. Recimo, da se definišu osnove na kojima se zasniva poljoprivredno gazdinstvo. Važno je da nosilac gazdinstva ima potrebno obrazovanje jer se samo takvo domaćinstvo može baviti poljoprivredom, proizvoditi hranu za građane. Nedopustivo je da neko ko ne zna pravilno da upotrebljava pesticide, ko nije obrazovan i za to stručan, uzgaja hranu. To, nažalost, nigde ne piše – kaže za „Dnevnik” Miroslav Ivković, dodajući da i ovaj, ali i drugi dokumenti i mere, favorizuju neke vrste poljoprivredne delatnosti, što nije u redu. – Ne znam kako može da se, nauštrb ratarstva, favorizuje stočarstvo, nema jednog bez drugog.
Nije budućnost na selu
Vodi se propaganda o selu, priča se o budućnosti ruralnog razvoja, a bez ikakvog osnova. Zašto se mladim ljudima, ali i onim starijim koji su ostali bez posla, pokušava ugraditi mišljenje da je rešenje njihovog problema na selu, kada je jasno da je to propast? Neko ko je otišao pre 20 ili 30 godina sa sela u grad, u fabriku, sada se vraća, uz lažnu nadu koju mu država daje i počinje da proizvodi šačicu hrane, nemajući pojma o upotrebi hemijskih sredstava – kaže Miroslav Ivković.
Dnevnik