Ogroman deo zemljišta u Srbiji danas je zapušten, degradiran ili van proizvodnje, a upravo u tom prostoru, prema oceni prof. dr Branimira Grgura, leži jedna od najvećih razvojnih šansi zemlje – od energetske nezavisnosti do obnove sela i revitalizacije poljoprivrede
Gde je nestalo 1,6 miliona hektara? To je, prema oceni prof. dr Branimira Grgura, pitanje koje otvara suštinu duboke krize srpske poljoprivrede, ali i mogućnost za strateški zaokret ka obnovljivim izvorima energije, revitalizaciji zapuštenih površina i jačanju energetske suverenosti zemlje.
Razlika između oko 5,1 miliona hektara ukupnog poljoprivrednog zemljišta, koliko se formalno vodi u evidencijama, i približno 3,5 miliona hektara korišćenog obradivog zemljišta, koje se zaista nalazi u funkciji proizvodnje, govori o razmerama propadanja ruralnog prostora, navodi u autorskom tekatu za portal Prvi prvi na skali profesor Grgur. U tu razliku ulaze zaparložene njive, napuštene livade, neiskorišćeni pašnjaci i površine koje se u papirima i dalje vode kao poljoprivredno zemljište, iako ih niko ne obrađuje decenijama.
Profesor Grgur taj prostor naziva „mrtvim kapitalom“, ali i mestom na kome se krije jedan od ključnih potencijala Srbije. Reč je o površinama na kojima bi, uz plansku obnovu i jasnu državnu strategiju, mogla da se razvija proizvodnja biomase, energetski zasadi, regeneracija zemljišta, pa čak i nova osnova domaće proizvodnje goriva.
Prema njegovim navodima, Srbija raspolaže sa više od 1,7 miliona hektara neobrađene zemlje, od čega je oko pola miliona hektara slabo plodno ili gotovo neplodno. Pored toga, tu je i oko 300.000 hektara degradiranog zemljišta, jalovišta, napuštenih rudnika i strmih padina koje čekaju regeneraciju. U isto vreme, šumski fond od oko 2,2 miliona hektara već je pod velikim pritiskom, a dodatne probleme stvaraju divlja seča, nedovoljno pošumljavanje i sagorevanje drveta u nekvalitetnim ložištima.
Ipak, kako ističe, slika nije sasvim crna. Najveći energetski potencijal već postoji na njivama i farmama Srbije.
Kukuruz, koji se gaji na oko milion hektara, Grgur vidi kao najveću „fabriku energije na otvorenom“. Osim zrna, na njivama ostaje ogromna količina biljnih ostataka — stabljike, listovi i kukuruzovina — koji predstavljaju značajan izvor energije. Čak i kada bi se prikupljala samo polovina tih ostataka, kako bi se sačuvao humus, energetski potencijal bio bi izuzetno velik. Posebno naglašava da kukuruz zahvaćen aflatoksinom, neupotrebljiv za ishranu, može postati sirovina za proizvodnju bioetanola, jer se toksin ne prenosi u alkohol, već ostaje u ostatku procesa koji se može bezbedno tretirati.
Sličan potencijal autor vidi i u drugim ratarskim kulturama. Pšenična slama, ostaci soje, ljuspice suncokreta, kao i nusproizvodi šećerne repe, prema njegovom mišljenju, mogu predstavljati važnu osnovu za proizvodnju toplotne i električne energije, kao i biogasa i biogoriva.
Veliki, a i dalje nedovoljno iskorišćen, potencijal nalazi se i u stočarstvu. Srbija, kako navodi, raspolaže značajnim stočnim fondom — oko 800.000 goveda, 2,5 miliona svinja i više od 25 miliona komada živine — a organski otpad sa farmi i iz klanica mogao bi da bude osnova za razvoj biogasnih postrojenja. Time bi se istovremeno smanjile emisije metana, proizvela električna i toplotna energija i rasteretila životna sredina.
Profesor Grgur ukazuje i na mogućnost proizvodnje biometana na deponijama, uz obaveznu reciklažu i plansko upravljanje organskim otpadom. Umesto nekontrolisanog raspadanja otpada i dodatnog zagađenja, ovakav pristup bi, smatra on, mogao da doprinese razvoju obnovljivih izvora energije i kasnijoj regeneraciji zemljišta.
Posebno mesto u njegovoj viziji zauzima sadnja brzorastućih biljaka na slabo plodnim i degradiranim površinama. Bagrem vidi kao vrstu koja prirodno obogaćuje zemljište azotom i pomaže obnovi plodnosti, dok vrba i topola imaju važnu ulogu u zaštiti od erozije i stabilizaciji terena. Kao najperspektivniju biljku izdvaja miskantus, poznat i kao kineska trava, koji uspeva i na marginalnim zemljištima, ne konkuriše proizvodnji hrane, a daje visoke prinose biomase.
Miskantus, prema njegovom objašnjenju, može da raste na zapuštenim parcelama, jalovištima i industrijskim deponijama, pri čemu dubok koren stabilizuje tlo, smanjuje eroziju i vremenom popravlja strukturu zemljišta. Reč je o višegodišnjoj energetskoj travi koja, kada se jednom zasnuje, može da se koristi i do dve decenije uz relativno male agrotehničke zahvate. Na oglednim parcelama u Srbiji, kako navodi, već su zabeleženi značajni prinosi suve mase, što ovu biljku čini jednim od ozbiljnih kandidata za budući razvoj energetskih zasada.
U tom kontekstu, autor smatra da bi Srbija, uz više bioelektrana i kogeneracionih postrojenja zasnovanih na biomasi, mogla da smanji oslanjanje na lignit, ograniči emisije ugljen-dioksida i istovremeno razvije domaću proizvodnju električne i toplotne energije.
On odbacuje čest argument da biomasa nužno znači dodatno zagađenje vazduha. Problem, kako navodi, nije u biomasi samoj, već u zastarelim ložištima i lošoj tehnologiji sagorevanja. Savremeni kotlovi na pelet, drvnu sečku, slamu i druge oblike biomase imaju visok stepen automatizacije i znatno niže emisije štetnih materija. Dodatni argument vidi u pepelu, koji ostaje nakon sagorevanja, a koji može imati vrednost mineralnog đubriva jer sadrži kalijum, fosfor i kalcijum. Vraćanjem pepela na oranice, kaže, moguće je smanjiti potrebu za skupim mineralnim đubrivima iz uvoza, ali i popraviti kiselost zemljišta.
Pored poljoprivrede, pepeo biomase mogao bi da nađe primenu i u građevinarstvu, kao dodatak cementu ili asfaltu, čime bi se povećala održivost i trajnost materijala. Profesor naglašava i da je logistički bilans biomase povoljan: za transport jedne tone biomase na udaljenost do 30 kilometara troši se relativno mala količina goriva u odnosu na energiju koju ta biomasa može da proizvede.
Ipak, ostvarenje takve vizije, upozorava, nije moguće bez snažne uloge države, promene pristupa i jasnog akcionog plana. Kao prvi korak do 2030. godine predlaže revitalizaciju neobrađenog zemljišta uz državne subvencije i sistemske podsticaje. Iako je Srbija zakonodavno u velikoj meri uskladila oblast obnovljivih izvora energije sa evropskim okvirom, u praksi se, ocenjuje, i dalje javljaju veliki problemi — od nedovoljnog planiranja mreže i komplikovanih procedura, do zavisnosti projekata od subvencija bez dugoročne strategije.
Zbog toga predlaže hitan akcioni plan koji bi obuhvatio uspostavljanje digitalnog energetskog katastra biomase, ukidanje administrativnih prepreka kroz objedinjeni šalter za projekte iz biomase, jačanje energetskih zadruga, obaveznu digestiju organskog otpada na farmama i u klanicama, subvencionisanje logističke mehanizacije, razvoj postrojenja za bioetanol i širenje sistema daljinskog grejanja zasnovanih na lokalnoj biomasi.
Posebno ukazuje na značaj udruživanja proizvođača i investitora, podsećajući da u Srbiji već postoje organizacije poput Udruženja Biogas Srbija i udruženja Obnovljivi izvori energije Srbije, koje okupljaju kompanije i stručnjake zainteresovane za razvoj ovog sektora. I pored napretka, biogas u Srbiji, prema njegovoj oceni, i dalje zaostaje za realnim tehničkim i ekonomskim potencijalima.
U narednoj deceniji, od 2030. do 2040. godine, Grgur vidi prostor za razvoj naprednijih tehnologija, uključujući proizvodnju tečnih biogoriva iz biomase, gasifikaciju i Fišer-Tropšovu sintezu, kao i pirolizu biomase. Krajnji cilj takvog razvoja bio bi, kako navodi, smanjenje gotovo potpune uvozne zavisnosti Srbije od fosilnih goriva i stvaranje uslova da domaća mehanizacija radi na gorivo proizvedeno sa domaćih njiva.
U još daljoj perspektivi, posle 2040. godine, autor vidi mogućnost primene naprednih tehnologija poput proizvodnje bio-vodonika, čvrsto-oksidnih gorivnih ćelija i elektrolizera, uz povezivanje sa sistemima koji koriste ugljen-dioksid izdvojen iz biogasa i dimnih gasova.
Na kraju, osnovna poruka teksta prof. dr Branimira Grgura jeste da Srbija ne bi smela da posmatra svojih „nestalih“ 1,6 miliona hektara samo kao simbol propadanja sela. U tim površinama, zaključuje on, krije se prostor za obnovu zemljišta, novu energetsku politiku, razvoj poljoprivrede i smanjenje uvozne zavisnosti. Pitanje je samo da li će država taj prostor i dalje voditi kao statistički ostatak prošlosti — ili kao strateški resurs budućnosti.
Izvor: Prvi prvi na skali
