Kako država sistematski uništava poljoprivredu, stočarstvo i preduzetništvo, lepo se vidi na primeru živinarstva. Umesto da nam to bude zelena grana agrara, jer nema nikakvog razloga da tako nije, dozvoljava da farme pilića propadaju, gubeći bitku sa crnim tržištem, otkupljivačima koji zloupotrebljavaju tržišne pozicije, birokratijom, propisima, skupim nametima.
Pre desetak godina farme pilića nicale su u Vojvodini kao pečurke posle kiše, živinarima je posao išao od ruke, zapošljavali su lokalno stanovništvo, uspevali su da vraćaju zajmove. Danas se koprcaju u žestokoj borbi za opstanak, a sve po istom scenariju – preko smanjenja proizvodnje i otpuštanja radnika do katanca na farmama ili pukog preživljavanja. Za vratom im je štošta, a trenutno su im najveća pretnja ucenjivački niske otkupne cene i crno tržište. Kako sada stvari stoje – već za koji mesec to će ih dokrajčiti. Oni koji su u ovom poslu, u Bačkoj, dobro znaju kako idu kanali od farme do kupca. Nažalost, u poslednje vreme oni su sve mutniji, pa tako do novosadskih i pijaca u manjim mestima dolazi piletina iz nelegalnih farmi, kojih je sve više. Legalni živinari tvrde da samo iz Gospođinaca na tržište iz neprijavljenih farmi i divljih klanica stigne čak 10.000 pilića nedeljno!
– Postalo je gotovo nemoguće legalno poslovati. Nekada smo imali i 70 zaposlenih, a sada imamo dva. Nikakve ekonomske logike nema u ovom poslu kada otkupljivači, tačnije jedan i najveći, diktira otkupnu cenu kako hoće, a ona je trenutno mizerna – od 90 do 95 dinara kilogram. A proizvodna cena po kilogramu je 120 ili 130 dinara. Samim tim je proizvođač na čistom gubitku, a gde su ostale muke onih koji legalno posluju u ovoj branši – ukazuje, u razgovoru za „Dnevnik“, vlasnik farme pilića u Gospođincima Đorđe Đukić, koji je objekte za uzgoj živine podigao pre 12 godina, a potom je, u okviru porodičnog biznisa, otvorio i desetak radnji za prodaju ovog mesa. Prodavnice je mahom zatvorio, a sada je, kao i drugi farmeri koji legalno posluju, na korak do odluke da ugasi farmu.
On objašnjava da je proizvodnja pileta znatno skuplja od aktuelnih prodajnih cena, pa je jasno da tu nešto škripi. Recimo, pile za vreme tova pojede četiri i po kilograma hrane, što košta 200 dinara. U startu, za jednodnevno pile treba dati 50 dinara, a troškovi struje, radnika, lekova, gasa… su na nivou 40 dinara po kilogramu.
– Čist gubitak po piletu je najmanje 100 dinara. U takvim okolnostima mali farmeri ne mogu opstati i, plašim se, još će masovnije prelaziti u sivu zonu. U tom slučaju, neće im trebati ni „hasap“ sistem, ni silni drugi uslovi koji se tiču bezbednosti hrane, neće plaćati opštinske namete, inspekcije, fabrike za preradu životinjskog otpada. E, onda bi se mogla opravdati takozvana cena koštanja pilećeg mesa. Ali, tada u pitanje dolazi i bezbednost potrošača, i očuvanje životne sredine, i legalno poslovanje i ceo privredni ambijent – naglašava Đukić navodeći kao najsvežiji problem sa životinjskim otpadom.
Naime, kompanija „Energo Zelena“, drugi najveći belgijski investitor u Srbiji, najavila je odlazak iz naše zemlje zbog nemogućnosti poslovanja u ovakvom privrednom ambijentu. Toj firmi živinarske farme su predavale životinjski otpad, kako bi bio neškodljivo uklonjen, i za to plaćale 12 dinara po kilogramu. – Kome sutra da predam otpad, šta ću s njim? Veterinarskom inspektoru dužan sam da predam potvrdu o klanju, na osnovu koje se određuju koje će količine biti prerađene kao otpad. S druge strane, oni koji posluju bez papira nemaju tu obavezu. Oni čak i zarađuju na tome prodajući creva – predočava Đukić, koji sada na svojoj farmi proizvede hiljadu pilića nedeljno, a nekada su to bile i nekoliko puta veće količine.
Naš sagovornik upozorava da je, uz ovakve probleme u živinarstvu, neminovna nestašica pilećeg mesa za koji mesec i, naravno, više cene za potrošače. Najgore je što, uz sve ovo, preti i nestanak farmi i velika kriza u ovoj grani poljoprivrede. Već sada je dobrano opala proizvodnja koncentrata, što ukazuje na to da pada i proizvodnja pilećeg mesa, jer oni koji neće da pređu u sivu zonu jednostavno zatvaraju farme. Ljudi ostaju bez posla, a od ovog bi se malog biznisa mogla obezbediti egzistencija za mnoge porodice.
– Od živinarstva može da se živi. Sa četiri ili pet hiljada pilića može da se ostvari sasvim pristojna zarada. Država bi trebalo da podstiče dizanje takvih farmi jer bi tako pospešila živinarstvo, omogućila zapošljavanje i bolji standard. Ali… Mnogo je tih “ali” – veli naš sagovornik.
On apeluje na nadležne da hitno ugase požar na ovom tržištu. Rešenje bi, kaže, u ovom momentu bilo da država, to jest njene robne rezerve, otkupe piletinu po ceni koja legalnim farmerima omogućuje da prežive kriznu situaciju. Kasnije, kada pileće meso poskupi, može da ga pusti na tržište i da čak zaradi. Međutim, kao da do toga nikom nije stalo.
U Zajednici živinara takođe navode da veliki problem domaćoj industriji živinarstva predstavlja to što je, prema procenama proizvođača, između 30 i 35 odsto ukupne produkcije u sivoj zoni. Problem je i to što su interesi proizvođača pilića, onih koji tove i klanica, različiti, a proizvodnja je inače sitna, registrovana u stotinama farmi.
Inače, u poslednjih nekoliko godina proizvodnja pilećeg mesa u Srbiji iznosi od 85.000 do 90.000 tona, što je potrošnja od 12 do 13 kilograma po glavi stanovnika godišnje. To praktično znači da pojedemo upola manje piletine nego građani EU, gde potrošnja u proseku iznosi od 23 do 25 kilograma godišnje.
Šverc pojede četvrtinu hrane
Stručnjaci iz oblasti trgovine izračunali su da čak četvrtinu hrane pojede crno tržište. „Procenat prometa u takozvanoj sivoj zoni znatno je veći od deset odsto, ali ne postoje tačne procene o tome koliko tačno to iznosi”, kaže za “Dnevnik” direktor trgovinske kompanije “Gomeks” Goran Kovačević. “Po mojoj proceni, kod prehrambene robe to se kreće između 20 odsto i 25 odsto, ali u sektoru usluga to je možda i više od 50 odsto ukupnog prometa”.
Dnevnik
