I u agrar mora da se investira
Niko ne očekuje da država proizvodi na njivi, pa ni da direktno finansira proizvodnju. Uloga države je i da stvori uslove kako bi naši poljoprivrednici bili konkurentni na globalnom tržištu
”Cilj, bez plana kako da ga dostignete, samo je želja.“ Ovako se najbolje može opisati odnos Srbije prema poljoprivredi. Već decenijama unazad Srbija govori kako je poljoprivreda naša razvojna šansa, ali ništa, ili gotovo ništa ne čini da to u praksi potvrdi.
Niko ne očekuje da država proizvodi na njivi, pa ni da direktno finansira proizvodnju. Ono što se od nje očekuje to je da pre svega postavi strategiju i pravac razvoja.
Na državnom nivou potrebno je stimulisati proizvodnju određenih kultura, koje u pojedinim regionima daju najbolje rezultate. Tako se poreskom politikom i sistemom zakupa poljoprivrednog zemljišta, proizvođači mogu stimulisati da u Vojvodini pre svega organizuju ratarsku proizvodnju, u Šumadiji, istočnoj i zapadnoj Srbiji da se posvete voćarstvu, a na jugu Srbije pre svega povrtarstvu i voćarstvu.
Uloga države je i da stvori uslove kako bi naši poljoprivrednici bili konkurentni na globalnom tržištu. Prošlo je vreme kada se dešavalo da podbaci rod pšenice ili kukuruza u Srbiji (ili regionu) i da, zahvaljujući skoku cena, proizvođač bude gotovo na istom.
Danas je tržište otvoreno, ceo svet prati berze u Severnoj Americi i niži rod znači samo jedno: niži prihod za proizvođača.
Da bi srpski agrar bio konkurentan na svetskoj berzi, mora imati bar približno slične uslove. Ovako, kada seljaci u Evropskoj uniji imaju podsticaje od 500 do 900 evra, a u Srbiji do 35 po hektaru, o konkurentnosti nema ni govora.
Ako nešto muči srpskog seljaka, onda je to neizvesnost. Ne samo da gleda u nebo nadajući se da će godina biti dobra, već sa istom neizvesnošću gleda kome da proda proizvedenu robu.
Pitanje otkupa je ono što takođe može da reši država, uz pomoć velikih kompanija koje se bave agrarnim biznisom. Nije realno očekivati da mali proizvođač u zabačenom srpskom selu poznaje inostrano tržište, da organizuje logistiku i plasman. To znanje poseduje jedan broj kompanija u Srbiji i one mogu da obezbede plasman poljoprivrednih proizvoda iz Srbije.
Danas, kada srpskog seljaka pitate zašto i kako gaji svoju stoku ili orezuje vinograd, najčešće ćete dobiti odgovor: zato što su tako radili naši stari. I to je najgori mogući odgovor.
Srpskoj poljoprivredi potreban je veliki zaokret. Potrebno je da sve radi drugačije od onog što su radili „stari“, a na način kako to rade moderni proizvođači u svetu. Jedino tako želju da poljoprivreda bude razvojna šansa Srbije, možemo pretvoriti u konkretan plan kako to da postignemo.
