Stručnjaci upozoravaju da se na domaćem tržištu svinja produbljuju tenzije između proizvođača, klanične industrije i trgovaca. Iako Srbija, prema rečima akademika Cvijana Mekića, ima dovoljno svežeg mesa za sopstvene potrebe, tržište ozbiljno potresaju nekontrolisani uvoz, slaba sledljivost i pritisak na otkupne cene, što dodatno ugrožava već oslabljenu domaću proizvodnju

Prošlo je nedelju dana otkako su predstavnici mesnoprerađivačke industrije zatražili od Ministarstva poljoprivrede da ubrza procedure za uvoz zamrznutog svinjskog mesa, dok odgajivači svinja insistiraju na uvođenju kvota kako bi se zaštitilo domaće tržište. Iako je domaći stočni fond znatno smanjen, profesor Poljoprivrednog fakulteta i akademik Cvijan Mekić za RTS kaže da Srbija i dalje može da podmiri svoje potrebe za svežim svinjskim mesom.

”Opravdan je samo uvoz zamrznutog mesa za preradu“, naglašava Mekić, upozoravajući da nedostatak kontrole i sledljivosti dovodi do toga da se zaleđeno meso prodaje kao sveže.

Govoreći o slabom otkupu domaćih svinja, Mekić ocenjuje da je trenutna kriza posledica dugogodišnje nebrige. „U avgustu i decembru uvozili smo oko 1.500 tona svežeg i oko 5.000 tona zamrznutog mesa, što je popunilo kapacitete klanica“, kaže on. Prema njegovim rečima, klaničari „imaju keca u rukavu“ – odlažu otkup, obaraju cenu, a svinje ostaju u tovljenjima bez kupca. Cena od 180–190 dinara ovih dana, navodi, ne pokriva troškove proizvodnje, koji iznose 200–220 dinara po kilogramu žive vage.

Mekić dodaje da veliki proizvođači, sa stotinama i hiljadama tovljenika, zbog toga „prinudno gase proizvodnju“, dok se istovremeno uvoze ogromne količine mesa. Iako je ukupan uvoz smanjen za 20% u prvih deset meseci ove godine, pojedine mesečne isporuke — poput onih u avgustu i septembru — direktno su ugrozile plasman domaće proizvodnje.

I pored „katastrofalnog stanja“ u svinjarskoj proizvodnji, Mekić tvrdi da zemlja može da obezbedi dovoljno svežeg mesa. U Srbiji je oko 100.000 priplodnih krmača, od čega je 70.000 umatičeno, što — uprkos manjku — omogućava zadovoljenje domaće potrošnje, koja je za oko 25 kilograma niža u odnosu na EU prosek.

Sporne su dozvole za uvoz. „Podaci pokazuju da Uprava za veterinu daje uvozne dozvole prvenstveno klaničnoj industriji i trgovcima. A trgovci, da bi plasirali uvezeno meso, moraju da imaju posebne komore za odleđivanje. Sinoć sam dobio informaciju da je jedan trgovac uvezao deset šlepera zamrznutog mesa za jednu noć — oko 250 tona. Mi nemamo sledljivost tog mesa i to je najveći problem“, upozorava on.

Prema njegovim rečima, propisi o sledljivosti postoje, ali se „izigravaju“, a država nema jasne podatke gde završava uvezeno meso i da li ono zaista ide u preradu. Dok za preradu nedostaje 10–20 procenata mesa i taj deo se mora uvoziti, Mekić ističe da bi prioritet trebalo da bude supstitucija uvoza domaćom proizvodnjom.

Mekić podržava ideju da zakonske deklaracije jasno razdvoje domaće i uvezeno meso, kao i sveže od odleđenog, jer bi to „konačno omogućilo da meso iz Srbije zaista bude meso iz Srbije“.

Tvrdi i da Ministarstvo poljoprivrede poseduje podatke o potrebama tržišta, ali da se oni ne objavljuju, što stvara prostor za manipulacije. „Uprava za veterinu selektivno daje dozvole. Po mom mišljenju, treba ih davati prerađivačima, a ne klaničarima i trgovcima koji uvoze za druge — tada se gubi sledljivost“, kaže on.

Zaključuje da se više pažnje ulaže u izdavanje dozvola nego u kontrolu bezbednosti hrane, što ocenjuje kao lošu praksu za domaću proizvodnju i tržište.