Dok Evropska unija inovacije sve više posmatra kao standard proizvodnje, u Srbiji one i dalje uglavnom ostaju dostupne pojedinačnim proizvođačima, većim sistemima i tehnološki spremnijim gazdinstvima
Konkurentnost u poljoprivredi sve manje zavisi samo od kvaliteta zemljišta, vremenskih uslova i iskustva proizvođača, a sve više od pristupa znanju, podacima i tehnologiji. Precizna poljoprivreda, satelitski snimci, senzori, digitalne platforme i veštačka inteligencija više nisu samo tema stručnih skupova, već postaju deo savremenog upravljanja proizvodnjom.
Za Srbiju se zato otvara ključno pitanje: da li domaća poljoprivreda gradi sistem inovacija ili se i dalje oslanja uglavnom na pojedinačne primere dobre prakse?
EU inovacije pretvara u standard
U Evropskoj uniji digitalizacija poljoprivrede i ruralnih područja posmatra se kao jedan od načina da se sektor učini modernijim, konkurentnijim i održivijim. Evropska komisija navodi da digitalizacija podstiče primenu digitalnih tehnologija i pristupa zasnovanih na podacima, uz cilj da se unapredi i kvalitet života u ruralnim zajednicama.
U novoj Zajedničkoj poljoprivrednoj politici EU za period 2023.-2027. posebnu ulogu ima AKIS – sistem znanja i inovacija u poljoprivredi. On je deo cilja modernizacije poljoprivrede i ruralnih područja kroz znanje, inovacije i digitalizaciju, a države članice u svojim strateškim planovima treba da pokažu kako će povezati savetodavne službe, istraživače i mreže podrške.
To znači da EU ne govori samo o novim tehnologijama, već o sistemu koji treba da omogući da one zaista stignu do proizvođača. Satelitsko praćenje useva, digitalne mape parcela, senzori, sistemi za praćenje vlage i temperature, ciljano tretiranje useva i alati zasnovani na veštačkoj inteligenciji sve češće se posmatraju kao deo redovnog upravljanja gazdinstvom.
Precizna zaštita bilja, na primer, omogućava da se tretmani primenjuju onda kada su potrebni i tamo gde postoji rizik, umesto da se cela parcela tretira po ustaljenoj praksi. Na taj način mogu se smanjiti troškovi, gubici i pritisak na zemljište, vodu i biodiverzitet.
Zato evropska prednost nije samo u tome što tehnologija postoji, već u tome što se gradi ekosistem koji je podržava – kroz javne politike, istraživanja, savetodavne službe, obuke i finansijske instrumente.
Srbija ima kapacitete, ali ne i masovnu primenu
Srbija u ovu oblast ne ulazi bez oslonca. Postoje domaći naučni i razvojni kapaciteti, pojedinačni primeri primene digitalnih rešenja i institucije koje se bave preciznom poljoprivredom. Ipak, ti iskoraci se i dalje češće vide kao izuzeci nego kao uobičajen model proizvodnje.
Širi inovacioni okvir pokazuje da Srbija ima potencijal, ali i veliki prostor za napredak. Prema European Innovation Scoreboard 2025, Srbija je svrstana u grupu „Emerging Innovators” i nalazi se na 51,5 odsto proseka EU u 2025. godini. To je važan pokazatelj ukupnog inovacionog ambijenta, ali i potvrda da jaz u odnosu na evropski prosek ostaje značajan.
Kada se ta slika spusti na nivo agrara, postaje jasnije zašto masovna primena inovacija ide sporije. Prema konačnim podacima Popisa poljoprivrede 2023, u Srbiji ima 508.325 poljoprivrednih gazdinstava, od kojih su 99,6 odsto porodična gazdinstva.
Takva struktura ne mora sama po sebi biti prepreka inovacijama, ali u praksi znači da veliki deo proizvodnje počiva na manjim i finansijski osetljivijim gazdinstvima. Za njih ulaganje u senzore, softvere, preciznu mehanizaciju, digitalne platforme ili sisteme za navodnjavanje vođene podacima često predstavlja veliki trošak.
Prepreke nisu samo finansijske. Važnu ulogu imaju i dostupnost obuke, poverenje u nove tehnologije, internet infrastruktura u ruralnim područjima i pitanje ko proizvođaču pomaže da tehnologiju zaista koristi, a ne samo da je formalno ima na raspolaganju.
Most između nauke i njive
U tom kontekstu posebno mesto ima BioSense institut, koji razvija rešenja na spoju informacionih tehnologija i poljoprivrede. Na sajtu instituta navodi se rad na analizi parametara poljoprivredne proizvodnje u Srbiji na osnovu satelitskih snimaka Evropske svemirske agencije i javno dostupnih baza podataka.
BioSense razvija i rešenja u oblasti obrade satelitskih snimaka, uključujući modele koji koriste vegetacione indekse i podatke sa terena za procenu prinosa, dok platforma AgroSense poljoprivrednicima omogućava pristup satelitskim, meteorološkim i drugim podacima za digitalno vođenje gazdinstva.
Međutim, postojanje ovakvih kapaciteta ne znači automatski da su inovacije stigle do većine njiva i voćnjaka. Između istraživačkog centra i prosečnog gazdinstva i dalje postoji prostor koji moraju da popune savetodavne službe, podsticaji, praktična obuka, lokalna podrška i dostupni modeli finansiranja.
Zato se za Srbiju danas možda najtačnije može reći da ima znanje, pojedinačne iskorake i institucije koje mogu da budu nosioci promene, ali još nema dovoljno široku primenu inovacija da bi one postale standard u poljoprivredi.
Pravo pitanje, zato, više nije da li Srbija ima inovacije u agraru. Ima ih. Ključno pitanje je: da li ima sistem koji će inovaciju pretvoriti u praksu dostupnu većem broju proizvođača.
