Izvoz što većih količina robe u region i EU donedavno je bio cilj većine proizvođača u Srbiji, pogotovo iz oblasti poljoprivrede, pre svega zbog blizine tržišta, odnosno kraćih rokova isporuka i manjih troškova prevoza. Sada su, usled slabijeg privrednog rasta tih tržišta prisiljeni da razmišljaju i o dalekim destinacijama, ali se postavlja pitanje koliko su one isplative za mala i srednja preduzeća?
Dragana Janjić, suvlasnica i direktorka ”Vinarije Aleksić“ iz Vranja, koju vodi sa još dve sestre, kaže za B&F da njihova vina odavno stižu i do Rusije, Kine, Brazila.
”Naša vinarija godišnje, sa 60 hektara vinograda, proizvode 800.000 litara vina koja se tržištu nude kroz 19 robnih marki, a izvozimo 12 odsto proizvodnje. Pored zemalja okruženja, BiH i Crne Gore, u Evropi naša vina je moguće kupiti i u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Belgiji, Švedskoj, Velikoj Britaniji i Rusiji, ali i u SAD, Kanadi, Kini, Hong Kongu, UAE i Brazilu“ nabraja Janjić.
I pored toga što se njihova vina trenutno mogu naći na tržištima 13 zemalja, smatra da je izvoz vinarije još uvek skroman. ”Izvoz na udeljene destinacije je izazovan, ali ključan korak za širenje poslovanja. Potrebno je istražiti željeno tržište, njihove navike i kulturu, ali i regulative“, navodi Janjić.
Dokumentacija potrebna za izvoz se razlikuje od zemlje do zemlje. ”Proceduralno najzahtevnije za nas je bilo američko tržište, jer morate da popunite mnoštvo formulara. U Kini su sva objašnjenja vezana za regulativu na kineskom, uz ne tako dobar prevod na engleski jezik, dok Kanada ima potpuno uređen sistem, gde ko god da je uvoznik vašeg vina, vi fakturišete račun državi“, objašnjava suvlasnica ”Vinarije Aleksić“.
Prvo testirati izvoz na manjem tržištu
Prema njenom iskustvu, vinari koji žele da izvoze na daleke destinacije trebalo bi da iskoriste pomoć koju nude Privredna komora Srbije i Razvojna agencija Srbije, uključujući i nastupe na velikim međunarodnim sajmovima.
”Ove institucije daju podršku za internacionalizaciju poslovanja, kao sto su subvencionisani nastupi na sajmovima, poput onih u Kini, Londonu, Dizeldorfu. Osim sajmova, digitalni alati i marketing su danas dostupni svima. Moja preporuka je da firma uvek uradi pilot projekat i testira ga na manjem tržištu, pre nego što se odluči za veću investiciju“, predlaže Janjić.
Na pitanje koja su daleka tržišta najperspektivnija za plasman vina, Janjić odgovara da su to sva velika tržišta na kojima ima dovoljno prostora, pre svega Kina i Amerika.
Ona smatra i da uspešan izvoz ne zavisi od spoljnih faktora, već od samog proizvođača i njegove organizovanosti.
”Količine nisu uvek ključne za uspešan izvoz. Morate organizaciono biti spremni da se pojavite na novom tržištu i morate imati strategiju daljeg razvoja. Neophodno je da imate kvalitetan proizvod, kapacitet proizvodnje i sposobnost da se prilagodite specifičnim zahtevima. Bez jasne strategije izvoz će brzo postati veći problem nego korist i biće jednokratan“, ističe Janjić.
Ona navodi da je najveća prednost naših vina na inostranim tržištima to što je Srbija relativno mlada vinska zemlja, sa veoma prepoznatljivim, ali i kvalitetnim proizvodima. ”Svet postaje zasićen opšte poznatim podnebljima i proizvođačima, kupci su željni da probaju nešto novo. A mi to možemo da ponudimo, po tehnologiji i kvalitetu ne zaostajemo za već etabliranim evropskim proizvođačima. Potrebno je stvoriti nacionalni brend za srpska vina, sa promocijom Srbije kao zemlje autentičnih i kvalitetnih vina“, smatra Janjić.
Od Skandinavije do Južne Amerike
Posle korone i izbijanja rata između Ukrajine i Rusije, poljoprivredni proizvođači pokušavaju da pronađu nova tržišta u EU ili se okreću zemljama arabijskog poluostrva i severne Afrike kao alternativi.
”Oni nastoje da stignu i do azijskih zemalja, ali tamo se lakše plasiraju prerađeni poljoprivredni proizvodi, i vina i med, nego oni primarni, pa zbog udaljenosti i dugih rokova isporuke postoji rizik da se osetljive pošiljke pokvare“, kaže Dragoljub Rajić, konsultant u Mreži za poslovnu podršku.
Njegova je procena da će se u budućnosti srpskim proizvođačima isplatiti da izvoze samo specifične poljoprivredne proizvode ili prerađevine na daleka tržišta koja imaju imućni srednji sloj građana. To su potrošači koji mogu da plate kvalitetne proizvode kao što su vina, ajvari, med, razni proizvodi od voća i povrća, specifični začini ili medicinsko bilje.
”Jedan deo proizvođača i izvoznika se okrenuo plasmanu robe u Skandinaviju, drugi pokušavaju da plasiraju proizvode u Izrael, Arabiju i Iran. Treći se fokusiraju na Egipat koji je u nedostatku žita iz Ukrajine diversifikovao dobavljače. Ima pokušaja da se proizvodi prodaju i drugim zemljama afričkog severa, u Libiji, Maroku, Alžiru, a neki su pronašli partnerski firme u Južnoafričkoj Republici ili Angoli“, navodi Rajić i dodaje da pojedinci nastoje da otvore tržišta u Brazilu i drugim zemljama Južne Amerike, ali to su još uvek male količine.
Prema njegovom mišljenju, u ovako turbulentnim vremenima potrebno je da Ministarstvo poljoprivrede u saradnji sa Ministarstvom trgovine aktivnije pregovara sa nizom zemalja u kojima postoji interes za uvoz poljoprivrednih proizvoda iz naše zemlje. ”Nažalost, te aktivnosti nisu na zavidnom nivou i zbog toga kompanije uglavnom same krče put ka alternativnim tržištima, što zna da bude dug i mukotrpan zadatak“, ocenjuje Rajić.
Okolo, naokolo
Nikola Kotarac, direktor zemljoradničke zadruge ”Voćar“ iz Slankamena kaže da oni izvoze jabuke preko posrednika i da jedva čeka da mu bar jedan šleper plate. ”Politika naše firme u ovakvim uslovima je da čuvamo robu u hladnjači do marta, pa ćemo videti šta ćemo sa njom. Država je potpisala sporazum o slobodnoj trgovini sa Egiptom, ali procedura će biti komplikovana, visoke su carine i naša roba je tamo nekonkurentna“, ocenjuje Kotarac.
Zadruga „Voćar“ pokušava da jabuke izveze u Indiju, gde su manju količinu tog voća izvezli prošle godine. U transportu do Indije ima problema sa Hutima, koji po rečima Kotarca, napadaju brodove pa roba mora da se doprema zaobilaznim putem. Manju količina jabuka izvezli su i u Rusiju, ali takođe zaobilaznim putem, a skroman je bio izvoz i u Holandiju.
Direktor zadruge komentariše da o tome koliko država vodi računa o poljoprivrednicima govori podatak da je zbog slobodnog uvoza, 90 odsto jabuka u našim prodavnicama poreklom iz Poljske.
„Sada je najbolje ne raditi ništa, jer ako više radimo biće veći i gubitak. Došlo je vreme da neradnici u poljoprivredi dočekaju svojih pet minuta i ne prave gubitke, nemaju problem sa žetvom, voćem, vetrovima, osiguranjima… Njihovo je samo da pogledaju dnevnik na ’Pinku’ i sve je sjajno. A ministra poljoprivrede ne bi trebalo menjati tri-četiri mandata da nešto nauči, jer svaki koji dođe dok nauči istekne mu mandat i novi počinje da uči od početka“, ogorčeno predlaže Kotarac.
