Srbija i dalje spada među zemlje koje u izvozu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda imaju prepoznatljivo mesto na stranom tržištu, ali struktura tog izvoza pokazuje ozbiljne slabosti

Dok pojedini proizvodi, poput zamrznutog bobičastog voća, donose veću vrednost i otvaraju vrata zahtevnijim kupcima, veliki deo izvozne korpe i dalje čine žitarice, šećer i druge robe sa niskim maržama, osetljive na pad cena, logističke zastoje i političke odluke. Upravo zato pitanje više nije samo koliko Srbija izvozi, već šta izvozi, po kojoj ceni i gde gubi dodatnu vrednost.

Dve Srbije u izvozu

Izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda ostaje jedna od retkih oblasti u kojoj Srbija godinama zadržava kontinuitet i vidljivost na inostranim tržištima. Međutim, iza zbirnih brojki krije se podeljena slika. S jedne strane su proizvodi više vrednosti, pre svega zamrznuta malina i drugo bobičasto voće, a s druge masovne robe koje se izvoze u velikim količinama, ali uz znatno skromniju zaradu.

U 2023. godini izvoz poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda iz Srbije iznosio je oko 4,6 milijardi evra, što je činilo približno 16,2 odsto ukupnog izvoza zemlje. Ipak, pojedini ključni izvozni artikli pokazali su koliko je sektor ranjiv na promene cena i poremećaje u lancu snabdevanja.

Malina ostaje adut, ali je vrednost pala

Najbolji primer takve ranjivosti jeste izvoz zamrznutih malina i srodnog bobičastog voća. Iako je količina izvoza ostala relativno stabilna, vrednost je pala, što jasno pokazuje koliko domaći izvoznici zavise od kretanja cena na svetskom tržištu. Drugim rečima, čak i kada roba izlazi iz zemlje u sličnim količinama, prihod može da bude znatno manji.

Voće i proizvodi od voća i dalje čine važan deo izvoznog identiteta Srbije, a posebno mesto ima IQF program, odnosno brzo zamrznuto voće namenjeno zahtevnim kupcima. Tu Srbija ima reputaciju, ali i visoke zahteve kada je reč o kvalitetu, brzini hlađenja, pakovanju i sledljivosti.

Žitarice pod pritiskom logistike i cena

Za razliku od voća, kod ratarskih kultura slika je znatno teža. Kukuruz je takođe zabeležio pad izvozne vrednosti, a upravo se kod žitarica najjasnije vidi koliko su konkurentnost i zarada vezani za transport, skladištenje i stanje na izvoznim koridorima. Kada poskupi logistika ili dođe do zastoja, posebno na Dunavu, domaća roba brzo postaje manje konkurentna.

Kod ovih proizvoda presudni nisu samo prinosi, već i brzina ukrcaja, raspoloživost silosa, železnički i rečni kapaciteti, kao i stabilna izvozna politika. Svako usko grlo u tom lancu direktno se preliva na cenu i tražnju.

Fragmentirana proizvodnja kao stari problem

Dodatni izazov predstavlja sama struktura domaće poljoprivrede. Srbija ima više od 508.000 gazdinstava, od kojih su gotovo sva porodična. Takva struktura otežava standardizaciju kvaliteta, veće i pouzdane isporuke, kao i efikasno ugovaranje sa velikim kupcima. Istovremeno, troškovi otkupa, kontrole i sledljivosti rastu, posebno kada ne postoje dovoljno razvijeni digitalni i ugovorni mehanizmi povezivanja proizvođača i izvoznika.

U praksi to znači da Srbija često ima dobar proizvod, ali ne i dovoljno snažan i organizovan lanac koji bi taj proizvod pretvorio u još veću izvoznu vrednost.

Gde nastaje najveća dodatna vrednost

Kod visokovrednih niša, poput bobičastog voća, zarada se ne stvara samo na njivi. Najveća vrednost nastaje u fazama kao što su otkup, brzo hlađenje, sortiranje, zamrzavanje, pakovanje i priprema izvozne dokumentacije. Zato se konkurentnost ne meri samo kvalitetom ploda, već i sposobnošću da se ceo lanac organizuje bez greške.

Stručne analize ukazuju da problem često nije u samom kvalitetu voća, već u neujednačenoj primeni procedura tokom berbe, zamrzavanja, pakovanja, utovara i transporta. Drugim rečima, tržište ne kažnjava samo lošu robu, već i loše upravljanje lancem.

Standardi i politika često odlučuju više od carina

Na izvoznim tržištima, posebno u EU, prepreke više nisu samo carinske. Veliku ulogu imaju fitosanitarni i veterinarski zahtevi, marketing standardi, kontrola ostataka pesticida, dokumentacija i dokaz o sledljivosti. Za segmente viših cena sve više su ključni i sertifikati, poput GLOBALG.A.P., koji postaju praktično ulaznica za ozbiljne kupce.

Dodatnu neizvesnost stvaraju i povremene mere ograničavanja izvoza u kriznim situacijama. Takve odluke kratkoročno mogu imati politički efekat, ali dugoročno slabe poverenje kupaca i povećavaju rizik za domaće izvoznike.

Kako povećati vrednost izvoza

Za Srbiju ključni izazov više nije samo povećanje količine izvoza, već prelazak sa robe koja odlazi “na vagone” na proizvode sa većom dodatom vrednošću. To podrazumeva jačanje prerade, pakovanja, hladnog lanca, bolje ugovaranje proizvodnje, kao i ulaganja u logistiku i sledljivost.

Dok god najveći deo izvozne korpe zavisi od sirovina i proizvoda sa tankom zaradom, Srbija će ostati izložena velikim oscilacijama. Ali tamo gde se spoje kvalitet, standardi, prerada i pouzdan lanac isporuke, domaća poljoprivreda i dalje ima prostor da izveze ne samo više, već i skuplje.