Rakiju, najviše šljivovicu, solidno proizvodimo i obilno pijemo, ali je, kako pokazuje statistika, izvozimo više nego simbolično. Razlog su objektivni problemi, ali i zablude domaćih proizvođača koji traže cenu za domaću rakiju i tri puta veću od američkog viskija
Sa oko 500.000 tona proizvedene šljive, Srbija je četvrti proizvođač tog voća u svetu. Podaci Privredne komore Srbije pokazuju da čak 70 odsto šljive završi u rakiji, a onda od tih od 25 do 30 miliona litara u inostranstvo izvezemo tek do 10 odsto.
– Tih izvezenih 2,5 miliona litara godišnje za 400 registrovanih proizvođača jakih alkoholnih pića u Srbiji donese prihod do 15 miliona dolara, a trećina tog prihoda stiže iz Crne Gore. Ograničavajući faktor da izvoz rakije bude veći, pre svega, jeste potražnja za njom, ali nedostaje i kvalitetan marketing domaće rakije. I, naravno, ono što bi trebalo da bude osnovno pravilo da bi se postigao kvalitet koji traže zemlje Zapada, a to je da se rakija pravi od najkvalitetnijeg voća, a ne po starinskom načinu, kada je u rakiju odlazilo voće koje se ne jede sveže – priča za „Blic“ Dimitrije Ivanović, sektetar PKS za poljoprivredu.
Skuplja od viskija, votke, ruma..
Iako registrovani proizvođači jakih alkoholnih pića u Srbiji ispunjavaju zakonske uslove koji su veoma slični propisima u EU, čak i kada domaća rakija uspe da stigne do Berlina ili Pariza, tamošnji konzumenti prvo uoče da je skuplja od viskija, votke ili ruma, što je i najveći problem izvoza.
– Cena je jako ograničavajući faktor izlaska na ino-tržišta, jer je praktično nemoguće biti cenovno konkurentan sa pićima druge vrste. Naime, cena inputa u proizvodnji domaćih destilata sedam puta je veća od proizvodnih inputa viskija, ili čak 15 puta veća nego cena koštanja votke. To i te kako utiče na cenu našeg prozvoda na rafu neke prodavnice u inostranstvu, pa bi šljivovica, na primer, bila tri do pet puta skuplja od poznate globalne marke američkog viskija – objašnjava Miloš Škorić, direktor prodaje i marketinga rakije “gorda”.
Da bi se stvorila globalna tražnja za našom rakijom, kako kaže, neophodna je direktna podsticajna pomoć države proizvođačima. Potom edukacija i razbijanje zablude da je najbolje ono što iz lampeka ode u drveno bure i u njemu odleži par godina i dobije boju, a zapravo takvu rakiju, koja je tako primila makar 0,01 odsto druge organske primese niko na Zapadu neće da kupi, pogotovo po jakoj ceni.
– To je, zapravo, naša najveća zabluda. Svi mi imamo nekog sa sela koji ima neku “dobru rakiju” koja se, naravno neprijavljena, prodaje najčešće za 500 do 800 dinara po litru, i kako onda ja kao proizvođač, kome samo dažbine prema državi iznose toliko, mogu da prodam bocu za 2.000 dinara? Takva tradicionalna proizvodnja ubija mogućnost da se postigne konkurentna cena i na domaćem tržištu – kaže Škorić.
Dijaspora traži piće na čašicu
Ilustrativan pokazatelj toga ko ipak srpsku regularnu rakiju pije u inostranstvu jeste to što se ona najviše prodaje u SAD, Kanadi, Australiji i Austriji – gde živi jugoslovenska dijaspora.
– Da bi se tražnja za srpskom rakijom proširila na ostale nacije, a time da se uveća tražnja i prodaja, opet je neophodan dugogodišnji nacionalni plan koji bi uključivao ozbiljan marketing i aktivnosti u vidu globalne promocije – zaključuje Škorić.