Povećanje izvoza poljoprivrednih proizvoda jeste jedini put napred za agrobiznis Srbije, i ova puno puta izrečena krilatica je apsolutno tačna, smatra Miloš Milovanović, internacionalni konsultant Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (UN FAO) i koordinator FAO-EBRD projekata u Srbiji.
Na žalost, kupovna moć domaćeg stanovništva je ograničena i pokazuje trendove opadanja već duže vreme. Moguće je pronaći rezervoare domaće tražnje supstitucijom uvoza (putem posebno kreiranih akcija usmerenih ka domaćim potrošačima kao što su kupovina proizvoda iz Srbije, domaći proizvodi i sl.) ali i formirati nove zahteve za određenom robom na domaćem tržištu (npr. organska poljoprivreda, određeni specifični lokalni proizvodi, popularisanje veće potrošnje mleka i mlečnih proizvoda kroz širenje svesti potrošača o njihovom značaju za organizam – pogotovo najmlađih).
Međutim, dodaje Milovanović, i na ovaj način povećana tražnja na domaćem tržištu je nedovoljna za domaće poljoprivredne i prerađivačke kapacitete koji daleko prevazilaze potrebe Srbije. Izvoz preostaje kao jedino logično rešenje.
Ipak, izvoz poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda danas, u uslovima globalizovane trgovine kada se hrana transportuje sa jednog na drugi kraj sveta bez tehničkih problema i uz prihvatljive troškove, kada su na svetskom tržištu već veoma dobro pozicionirane globalne poljoprivredne sile i kada mnoge zemlje pokušavaju da na njega uđu i povećaju svoj poljoprivredni izvoz, nije nimalo lak posao. U tom smislu, pred Srbijom stoji veoma težak zadatak.
Prema njegovim rečima, ne može se jednostavno reći šta je put napred, ali su neke stvari više nego očigledne. Srbija ne može (i ne treba) da se takmiči sa svetskim silama u masovnoj proizvodnji hrane. Nikada (osim u uslovima drastičnih poremećaja tržišta nastalih usled vremenskih ili političkih prilika npr. sankcije Rusije) tu ne možemo biti konkurentniji od onih koji to rade decenijama širom sveta i u brojevima od kojih zastaje dah. Put napred treba da bude kvalitet, različitost, specifičnost poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda iz Srbije koji sa sobom nose i višu cenu za potrošača.
Kvalitet se u ovom smislu može shvatiti dosta široko, ali najprostije rečeno podrazumeva proizvod iznad standardnog kvaliteta i bezbednosti za upotrebu a time i iznad standardne cene. Primeri mogu biti razni, od organske proizvodnje do proizvoda sa zaštićenom geografskom oznakom kvaliteta. ”Dok organska proizvodnja predstavlja još uvek relativno novi koncept, brojni su primeri zemalja koje na proizvodima sa zaštićenim geografskim poreklom zarađuju milijarde evra a pomenuću samo parmezan i pršutu iz Parme i šampanjac iz Francuske”, kaže Milovanović. Takođe, tu su i proizvoda sa novog, veoma brzo rastućeg tzv. „free marketa“ (proizvodi bez šećera, bez glutena, bez konzervansa itd.) koji su u periodu od pet godina duplirali svoje učešće na evropskom tržištu hrane, onda vegetarijanski i vegan proizvodi itd.
Neizostavan segment izvoza jeste promocija. I upravo je tu pomoć poljoprivredi Srbije veoma potrebna kako bi se za njene proizvode čulo na svetskim tržištima na kojima već nije prisutna i kako bi strani kupci imali prilike da upoznaju ono najbolje iz naše zemlje. Izvoz tada dolazi kao logičan nastavak.
