Raspodela upravljačkih prava između grada Beograda i države nad PKB-om budi veliku nadu u pogledu opstanka i budućnosti nekada najvećeg poljoprivrednog kombinata, kaže nekadašnji potpredsednik i predsednik PKB-a dr Vojislav Simanović.
Prema njegovim rečima, sticajem okolnosti PKB nije ”privatizovan” po prethodnom modelu kada su na prodaju ponuđeni imovina i sredstva, čime bi se gasila njegova poljoprivredna delatnost i prestala potreba za radnicima. Ne manje važno jeste i ”oslobođenje” PKB-a od uprave grada Beograda, koji se, kako se čulo tokom procesa vraćanja upravljanja republici, borio da ”sačuva PKB kao fabriku jeftine i zdrave hrane”.
Strategija razvoja grada od 2010. godine, prema kojoj ”PKB treba da bude državno preuzeće pod upravom Beograda sa zadatkom da proizvodi meso, mleko, povrće za potrebe Beograda” u najmanju ruku je bila pogrešno izabrana perspektiva, kaže Simanović. Navedeni cilj je, naime, napisan decembra 1945, kada je Vlada Srbije donela odluku o formiranju Poljoprivrednog dobra ”Pančevački rit”, na čijim terenima se razvio PKB, pa proizilazi da je razvojna šansa ”vraćanje na početak”, u godinu osnivanja. I to firme na bazi čijeg znanja i iskustva je samo od transfera tehnologije u svojim uspešnim godinama ostvareno na inostranom tržištu oko milijardu dolara (PKB Agroinženjering).
Proizvodni cilj da se ”sačuva PKB kao fabrika jeftine i zdrave hrane” jeste besmislen napor da se na krupnom posedu sa velikim organskim sastavom kapitala, industrijskim načinom organizacije rada, koji traži modernu tehnologiju i skupe inpute, proizvode jeftini proizvodi. Treba imati u vidu da je PKB na konceptu jeftine hrane u funkciji socijalne politike devedesetih godina izgubio 100 miliona maraka radnog kapitala, upozorava Simanović.
Današnja proizvodna i poslovna struktura PKB-a nastala je kao posledica tranzicionih i privatizacionih procesa spajanja socijalizma i kapitalizma. U antropološkom smislu, PKB je iz tog procesa izašao kao ljudski trup bez ruku i nogu. Sad ne treba stereotipno nabrajati šta je sve i kako bilo i koje su posledice toga, nego iz dosadašnjeg iskustva, ostvarenih rezultata, propuštenih mogućnosti i trenutne situacije, na nov način aktuelizovati budućnost kombinata.
Jedna od mogućih opcija, prema Simanoviću, je da se izgradi poslovni koncept i utvrde elementi strategije kako bi se zaustavila dalja devastacija i raubovanje prirodnih, materijalnih i ljudskih resursa PKB-a.
Rodno mesto PKB-a je Pančevački rit (na slici), jedinstven prostorni ekosistem, ostrvo sa 90 kilometara nasipa, okruženo rekama (Dunav, Tamiš, Karaš). Kroz agroekološke i druge zahteve treba obezbediti zaštitu tog prirodnog resursa kao celine, od kojeg zavisi poljoprivredna ekonomija i uslovi za biosigurnost gajenih životinja.
Upotreba organskih đubriva (stajnjaka) jedan je od uslova za poljoprivredu prilagođenu prirodnim uslovima, pa je stočarsku proizvodnju neophodno održati uz konsolidaciju i modernizaciju uzgojnog koncepta govedarstva PKB-a. Sada preovladava ocena naučnih i stručnih krugova da je ekspanzija mlečnog govedarstva pri kraju. Od izbora uzgojnog cilja i koncepta govedarstva zavisiće izbor i način obezbeđenja preradnih kapaciteta, klanica i mlekara.
PKB treba da ostane u vlasništvu države, da razvija reputaciju velikog i uspešnog preduzeća, sa koncentracijom i specijalizacijom visokovrednih proizvoda, savremenom organizacijom, čiji bi proizvodi i usluge bili konkurentni na otvorenom tržištu i inkorporirani kroz razne forme interesnog povezivanje s lokalnim proizvođačima, zadrugama i dr. Upravljanje osnovnim proizvodnim resursima, zemljištem i infrastrukturom, ne ograničava mogućnost uspostavljanja strateškog partnerstva i dostizanja ciljeva na pojedinim linijama proizvodnje.
PKB je svoj identitet gradio na sinergiji resursa, znanja, sredstava, ljudi. Razvoj ne može nastati preko noći jer promene plodoreda u ratarstvu zahtevaju tri godine, izmena rasnog sastava u stočarstvu i sortimenta u voćarstvu od tri do pet godina.
