Kao dvadesetogodišnji mladić, aprila 1885. godine, Vilhelm Konen je prvi put umesto oca išao na parisku pijacu, gde se upoznao se dve decenije starijim Rafaelom Hartmanom, uspešnim poslovnim čovekom. Susret visprenog mladića i iskusnog trgovca, sa razvijenim poslovnim vezama i prijateljstvo dve velike jevrejske porodice otvorilo je prvo poglavlje industrijalizacije, ne samo u našoj zemlji, nego i u ovom delu Evrope.
Rafael Hartman (1846-1913) je tada bio član firme “E.& I.Majer”, registrovane u Frankfurtu, koja je prodavala živinu, jaja i divljač, a i u Subotici se istim poslom bavila firma “Hartman Rafael i drugovi”. Videvši sinov polet, vrlo brzo stari Konen, uspešni proizvođač povrća u Dizeldorfu, šalje Vilhelma sa 10.000 maraka u Suboticu. Sav kapital mladi Konen ulaže u Hartmanovo preduzeće, koje tako dobija novo ime “Hartman i Konen”. Ono je otkupljivalo živinu po južnoj Ugarskoj i prodavalo je po celoj zapadnoj Evropi.
Subotica i okolina bile su idealno mesto za njihov posao, prvenstveno zbog razvijene tradicije uzgoja živine, dobrih železničkih veza i manjka adekvatne konkurencije.
Uz pomoć kredita od milion kruna, dobijenog od ugarske vlade, firma nabavlja 400 svinja engleskih pasmina i deli ih kao priplodni materijal svinjarima iz okoline, te pored živinskog, počinje prerada i svinjskog mesa.
– U početku su otkupljenu živinu klali i rashlađivali prirodnim ledom, da bi je tako eksportovali, a već 1897. izgrađena je hladnjača, koja će najpre koristiti isključivo prirodni led iz Palića, a od 1903. i veštački, sa tehnologijom koja je tek drugi put primenjena u Evropi – navodi Stevan Mačković, direktor Istorijskog arhiva u Subotici.
Iako sa dosta problema, klanica nastavlja da radi uspešno i po završetku Prvog svetskog rata. Oprema je i dalje bila dosta moderna, a u pogonima je tada bilo 250 radnika. Tokom 1921. godine od izvoza ostvaruje profit od oko 50 miliona švajcarskih franaka. Te godine zaklano je 3.500, a naredne čak 6.320 svinja. U klaničnom pogonu su imali pokretne trake i hidrauličnu presu, kao i industrijski kolosek koji je vodio do pruge za Horgoš. Londonskom tržištu su samo u aprilu 1925. isporučili 140.000 komada ćuraka.
Međutim, poslovanje su pratile sve veće teškoće. Problemi sa transportom i sve više slupanih jaja, dugačak put železnicom i manjak vagona – hladnjača – slabe telefonske veze…
– Naša firma, kao izvoznik žive i zaklane živine, jaja i zaklanih svinja, mora da obavlja prodaju proizvoda većinom preko telefona. Najvažnije za produkciju našeg preduzeća su pijace u Beču, Berlinu, Brnu i ostalim češkim gradovima – navodi se u jednom od dopisa uprave firme, koja je negodovala zbog problema u prebacivanju linija za Čehoslovačku u Beograd, a koje su dotad išle preko Budimpešte. – Zbog nemogućnosti uspostavljanja telefonske veze, samo u jednom slučaju izgubili smo narudžbu od 10.000 kilograma slanine.
Zlatni period počinje da bledi tridesetih godina minulog veka, kada Austrija više ne dozvoljava bescarinski uvoz, a vlasti u Beogradu uvode kvote za izvoznike.
Prvi osnivač Rafael Hartman preminuo je 1913. godine, a njegov ortak Vilhelm Konen umire 1938. Njihovi naslednici tada dele firmu u dva odvojena preduzeća. Josip Hartman (1886-1975) nastaviće da vodi postojeće, a Vilim Konen Jakobčić (1903-1993) osnovaće novo “Industrijsko preduzeće za izvoz mesa i živine”.
Iako rade odvojeno, naslednici Konena i Hartmana i dalje spadaju među najbogatije i najuglednije građane predratne Subotice. Ratne trube su najavile, a huka tenkova i potvrdila rušenje imperija Hartmanovih i Konenovih.
Josip Hartman je u proleće 1941. godine, sklanjajući se od ratih strahota, napustio Suboticu. U svoj grad vraća se 1945. godine, kada ga jugoslovenske vlasti osuđuju i oduzimaju mu imovinu.
Nacionalizacijom preduzeća, na njegovim temeljima u septembru 1946. osniva se “29. novembar”, koji dobija ime po tadašnjem velikom prazniku Danu Republike.
Preživela je klanična industrija u Subotici mnoge teške dane i državne raspade, ali je pokleknula pred tranzicijom. Tako danas, u gradu koji je kolevka mesne industrije na ovim prostorima, ne postoji nijedna fabrika mesa.
