U formiranju cena u prodavnicama generalno učestvuju tri strane – proizvođači, trgovci i država. Bez poštenih, sistemskih rešenja, koja će poštovati interese svih učesnika na tržištu, nema dobitne kombinacije za srpsko društvo
Proizvođači svoje cene formiraju na temelju troškova proizvodnje i uslova na tržištu. Ako se krene od troškova proizvodnje, situacija nije sjajna. Naši proizvođači uglavnom proizvode male serije, jer je tržište malo.
Nebrojeni parafiskalni nameti, visoka cena energenata, pre svega goriva, korupcija, pravna nesigurnost ili neusklađenost zakona, dodatni su razlozi zašto domaća proizvodnja pravi skupe proizvode. Ako se analiziraju tržišni uslovi, uočiće se da postoje bitne razlike i po granama proizvodnje i po proizvođačima, jer neki proizvođači imaju relevantnu konkurenciju, a drugi na ovaj ili onaj način imaju neki privilegovan položaj.
Problem se dodatno komplikuje kad proizvođači sa privilegovanim statusom pritisnu trgovce da im daju privilegovan položaj i na policama, što ima za posledicu da mali i srednji proizvođači gube tržišne pozicije i polako nestaju.
Slična je situacija i sa trgovcima. Troškovi poslovanja rastu iz godine u godinu. Ako je nekada trebalo 20 odsto marže da bi poslovali pozitivno, sada nije dovoljno ni 25 odsto. Inflatorni strah snažno podstiče rast cena. Svi se boje da će postati inflatorni gubitnici. Postoji i problem takozvane konsolidacije tržišta, što je eufemizam za uništavanje malih i srednjih trgovaca. Naše tržište se sve više ”konsoliduje“, ali to ne znači da će veliki igrači spustiti svoje marže. Čak i ako spuste, krajnje cene koje kupci vide na polici, to je zbog pritiska na proizvođače koje prisiljavaju da im spuste cene proizvoda, a ne zbog neke tehnološke uštede ili smanjenja njihove marže. Veliki trgovci to mogu, mali ne mogu. Oni mogu samo spuštati maržu, okrenuti se manjim ili većim delom sivoj ekonomiji ili staviti katanac na prodavnicu.
S obzirom na to da ni veliki trgovci ne mogu značajno pritiskati proizvođače sa privilegovanim položajem, ostaje im samo da pritisnu male i srednje, uglavnom domaće proizvođače, kojima će to umanjiti zaradu, otežati razvoj i na kraju ih učiniti nekonkurentnim i ukloniti sa tržišta.
Glavni igrač u ovoj priči je, ipak, država, jer je ona u isto vreme i ogroman proizvođač, i ogroman potrošač, a ujedno donosi obavezujuća pravila za sve učesnike u tržišnoj utakmici. Naša država voli da bude preduzetnik, ali nekako na kraju ispadne da su državne investicije uglavnom neefikasne. Osim ako nemaju monopolski položaj, uređen nekim zakonom ili podzakonskim aktom.
Naša država voli da troši novce pravdajući to podsticanjem privrede, ali opet nekako ispadne da sve što kupi uglavnom višestruko preplaćuje. Donosi zakone koji bi trebalo da urede tržište na isti način prema svima, čuvajući interese građana, ali opet nekako ispadne da su oni nekome majka, a nekome maćeha.
Kada spojimo ova tri elementa – neefikasne investicije (na primer u bolnicu koja nikada ne primi bolesnike), nerazumno trošenje novca (kad kilometar auto-puta platimo dvostruko više nego što je planirano) i neadekvatna pravila (kad antimonopolska komisija dozvoli stvaranje monopola), onda dobijamo „savršenu oluju“, odnosno recept kako se sistemski ubija privredni sistem i osiromašuje stanovništvo.
Sve ove neefikasnosti i nerazumno trošenje novca neko mora da plati, a nema ko drugi nego stanovništvo i privreda Srbije. Suočavanje sa tom istinom može se malo odložiti kroz dodatno zaduživanje države u inostranstvu, ali onda nam pristiže i trošak visokih kamata koje će plaćati i buduće generacije.
Bez poštenih, sistemskih rešenja, koja će poštovati interese svih učesnika na tržištu, nema dobitne kombinacije za srpsko društvo. Otvorena privreda uključena u svetske privredne tokove, jeftina i efikasna javna uprava (država), nezavisni i kompetentni sudovi su prvi preduslovi boljeg života. Prvi potez se očekuje od države, koja mora da se menja da bi menjala druge.
