Već od oktobra Evropska unija počeće da uvodi karbonsku taksu na robe prilikom čije proizvodnje se emituje velika količina ugljendioksida. Reč je o svojevrsnom oporezivanju ekološki nedovoljno usavršene tehnologije, a ceo princip se uspostavlja u sklopu borbe za usporavanje klimatskih promena čiji je dominantni uzročnik, bar prema poslednjih decenija najpopularnijem objašnjenju, upravo vratolomno uvećanje ovog gasa u zemljinoj atmosferi
U praksi to će značiti da će evropski uvoznici prilikom nabavke gvožđa, aluminijuma ili đubriva iz Srbije plaćati propisanu taksu. Naravno, trošak će prebaciti na srpskog izvoznika, pa će novi namet itekako opteretiti i srpskog proizvođača.
Bar u početku taksa će se nametati samo robama u čijoj proizvodnji se emituju enormne količine CO2, reč je o gvožđu, čeliku, aluminijumu, cementu, plastici, đubrivu, ali i struji i vodoniku. Srbija je popriličan proizvođač upravo ovih roba, pa metalna industrija čini 13, plastika 11, minerali i đubriva oko 6,5 odsto ukupnog srpskog izvoza, od čega najmanje trećina završava u EU. Upravo taj segment će biti oporezovan, za početak sa 26 evra po toni emitovanog ugljendioksida. Namet će fazno rasti kako bi 2034. godine dostigao 80 evra, koliko već godinama plaćaju evropske fabrike.
Osim borbom za zdravu životnu sredinu, uvođenje takse se opravdava i sprečavanjem eventualnog izmeštanja proizvodnje iz Unije u zemlje koje nemaju slično opterećenje, pa su njihovi proizvođači u prednosti spram evropskih. Unija namerava da spreči ovu nelojalnu konkurenciju.
U prve tri godine posebna komisija iz Brisela vodiće samo evidencije koliko svaki uvozni predmet ”ima na duši“ ugljendioksida. To je davanje prostora proizvođačima izvan Unije, a koji izvoze na Stari kontinent, da usavrše tehnologiju, smanje emisiju i tako izbegnu dodatno oporezivanje.
Procenjuje se da bi bilo opterećeno između šest i devet odsto ukupnog srpskog izvoza, dok bi izdatak na nov namet iznosio između 60 i 90 miliona evra godišnje. Srbija oko dve trećina izvoza realizuje u Evropsku uniju i ni najmanje ne bi bilo lako, niti se može preko noći, naći novo tržište. Stoga mora da vodi račina o kriterijumima i pravilima koje uspostavlja Brisel.
Sa druge strane, valja voditi računa i o sopstvenoj privredi, tehnološki još uvek primetno ispod evropskog nivoa. U tom smislu karbonska taksa biće krupan izazov za srpsku vladu.
