Iako se veštačka inteligencija sve češće predstavlja kao jedno od ključnih rešenja za borbu protiv klimatskih promena, nova naučna istraživanja otkrivaju i njenu manje vidljivu, ali zabrinjavajuću stranu – ogromnu potrošnju vode i energije
Prema nedavno objavljenoj, recenziranoj studiji, AI sistemi su samo tokom 2025. godine potrošili između 312 i 765 milijardi litara vode, količinu uporedivu sa godišnjom potrošnjom kompletne globalne industrije flaširane vode. Najveći deo te potrošnje vezan je za hlađenje data-centara, infrastrukture koja pokreće savremene modele poput ChatGPT. Zbog izuzetno zahtevnih proračuna, serveri proizvode ogromne količine toplote, a isparavajuće hlađenje – jedno od najefikasnijih rešenja – zahteva nezamislive količine vode, prenosi portal Odrzime.rs.
Problem se, međutim, ne završava na vodi. Ista studija procenjuje da je ugljenični otisak veštačke inteligencije u 2025. godini iznosio između 32,6 i 79,7 miliona tona CO₂, što je približno godišnjim emisijama velikih svetskih gradova. Drugim rečima, tehnologija koja bi trebalo da pomogne optimizaciji energetskih sistema i smanjenju emisija već sada ostavlja ozbiljan ekološki trag.
Ovakvi podaci možda nisu iznenađenje, ali jesu jasan alarm. Veštačka inteligencija nije ”nevidljiva“ digitalna magija, već industrija sa vrlo konkretnim resursnim zahtevima – strujom, vodom i infrastrukturom. Razlika je samo u tome što krajnji korisnici te troškove ne vide, slično kao što se u poljoprivredi često vidi samo finalni proizvod, a ne resursi i pritisci iza njega.
Ključni problem nije samo u apsolutnim brojkama, već u brzini rasta primene AI-ja bez jasnih ekoloških ograničenja. Dok se veštačka inteligencija širi gotovo eksponencijalno, regulativa, transparentnost i obaveze velikih tehnoloških kompanija ne prate taj tempo.
Stručnjaci upozoravaju da su rešenja poznata, ali nedovoljno primenjena: ”zeleniji“ data-centri, korišćenje obnovljivih izvora energije, zatvoreni sistemi hlađenja bez potrošnje pitke vode, kao i jasni standardi merenja i izveštavanja o ekološkom uticaju. Bez toga, paradoks postaje sve očigledniji – tehnologija koja ima potencijal da pomogne u rešavanju klimatske krize može postati jedan od njenih značajnih generatora.
Paralela sa poljoprivredom nameće se sama po sebi: nema održive proizvodnje bez odgovornog upravljanja resursima. Isto važi i za veštačku inteligenciju. Ako želi da bude deo rešenja, AI će morati da prođe isti put koji se danas traži od agrara – od rasta ”po svaku cenu“ ka modelu koji poštuje prirodna ograničenja i dugoročnu održivost.
