Eolska erozija, ekstremne suše i poplave samo su neke od klimatskih katastrofa koje prete da svojom učestalošću u budućnosti pretvore Vojvodinu iz ”žitnice Evrope“ u ”agrarnu pustinju“. Naoko nevidljiv, ali jednako bitan uzrok lošeg kvaliteta zemljišta jeste gubitak organskih materija iz poljoprivrednog zemljišta, proces na koji je svojim delovanjem uticao i čovek
Od prethodno oko pet odsto prisustva humusa, prema rečima Jordane Ninkov iz Laboratorije za zemljište i agroekologiju NS Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, nama je sada prosek 3,5 odsto.
”Iako to ovako ne zvuči strašno, sve ispod jedan odsto se smatra potpuno degradiranim za ratarsku proizvodnju, a mi klizimo ka tome. Kada imamo degradirano zemljište, ono ne zarobljava tu organsku materiju, već je paradoksalno još više ispušta i time se dodatno ubrzava proces i doprinosi emisiji ugljen-dioksida. Organske materije su nosioci plodnosti zemljišta, i mi taj proces moramo da zaustavimo, posebno zbog toga što će nam biti potrebno više hrane u nadolazećem periodu”, objašnjava Ninkov.
Humus funkcioniše kao sunđer, opisuje poljoprivrednik Josip Mačković iz Tavankuta. ”Mi na području Vojvodine imamo više padavina u toku godine, ali su one loše raspoređene. Humus bi, stoga, trebalo da čuva vlagu, odnosno njen višak, koju zemljište koristi i biljke crpe kada nastupe sušni periodi”, objasnio je on.
Sagovornici Agrosmarta saglasni su u jednom – udela u opadanju kvaliteta obradivog zemljišta ima i nacionalna agrarna politika.
Kada se pogleda trend vlasništva u Srbiji u odnosu na svet, vidimo da je većina zemljišta u drugim zemljama u privatnom vlasništvu. S druge strane, na milion i 600 hiljada hektara obradive zemlje u Vojvodini, svi veliki privatni vlasnici mogu da stanu u 200 hiljada, a ostalo su mali usitnjeni proizvođači. Dakle, kada se zemljište u državnoj svojini daje u zakup to se radi na veoma kratak period – najčešće godinu dana, a poljoprivrednik koji ga obrađuje nema nikakav interes da ga iza sebe ostavi u dobrom stanju. Niko ne zna da li će posle pet godina i dalje imati pravo da obrađuje tu površinu, te se onda i same investicije, pogotovo na duže staze, ne isplate. Na tom tragu, poljoprivrednik Josip Dulić kaže da je potrebno dve-tri godine samo za sređivanje zemljišta kako bi se dovelo u stanje koje je pogodno za obradu.
– Dakle, to podrazumeva uništavanje korova, izbegavanje monokultura – kada dobijete u zimu zemljišta, šta vam onda ostaje? Kukuruz i suncokret, ništa drugo, kazao je Dulić.
Kao primer dobre prakse, sagovornici su naveli Holandiju, ali i Srpsku pravoslavnu crkvu.
– Eparhija sremska, kao i država, ima zemlju koju izdaje u zakup, ali to radi na period od pet godina. Pored toga, radi se analiza zemljišta pre ulaska površine u zakup i nakon isteka četvrte godine korišćenja, a zemljište mora ostati u istom stanju. Ako je ono narušeno, onda postoje neke klauzule u ugovorima koje može da aktivira – na primer, zakupac je dužan da na osnovu preporuka preduzeme meliorativne mere poporavke uz nadzor agronoma. Država, u tom smislu, ne propisuje nikakve obaveze. Jedino što se radi, ali što je samo u vidu preporuke, jeste da se analize rade pri ulasku na državno zemljište koje se izdaje na više od pet godina, objašnjava istraživačica Jordana Ninkov, i naglašava da ne postoji dobar pravni mehanizam za sankcionisanje u slučaju pada organske materije.
Dodatni problem poljoprivrednik Josip Mačković vidi u tome što država ustupa najplodnije zemljište, kao u Malom Bajmoku kod Subotice, za podizanje industrijskih zona.
Stimulacija stočarske proizvodnje – potencijalno rešenje
Pospešivanje i stimulacija stočarske proizvodnje je jedno od potencijalnih rešenja. Govedarstvo, pre svega, povlači za sobom uzgoj lucerke, biljke koja se koristi u ishrani domaćih životinja, a koja nakon nekoliko godina i truljenja korenskog sistema ostavlja ogroman potencijal humusnog zemljišta.
Pored toga, stočarstvo je i glavni motor za proizvodnju stajnjaka kao organskog đubriva, čija je upotreba, sa druge strane, gotovo marginalizovana u Srbiji nauštrb veštačkog đubriva.
”U kontekstu klimatskih promena neke globalne priče, kao što je smanjenje intenziteta bavljenja stočarstvom, nisu primenjive na naše područje”, smatra Ninkov.
”Nama u Vojvodini treba stočarstvo zbog zemljišta. Rešenje je da svako poljoprivredno gazdinstvo ima određen broj stoke, to je iskustvo zemalja u okruženju. Pa čak ni velika preduzeća, poput Matijevića, nemaju dovoljno stajnjaka, pa moraju da rade rotaciju”, rekla je ona.
