Razbacane po atarima i prilično udaljene od prvih kuća, kolebe su se koristile kao privremeno sklonište u sezoni poljoprivrednih radova i bilo ih je u svakom selu. Danas kolebare samo oni koji žele mir i tišinu i, kako kažu, ne mogu da zaborave miris detinjstva.
Na drinskim adama, prvo su nicale pleteruše a kasnije su ratari i stočari zidali od cigle, koju su pravili od blata i pleve. Kolebe su za mnoge Mačvane danas samo lepa uspomena.
U ataru između Klenja i Sovljaka, koleba porodice Kolarić, odoleva vremenu i izazovima savremenog života. Izgrađena je 1928. godine, ima dva odeljenja, pomoćne objekte, muzej pod vedrim nebom i mnogo uspomena.
Živorad i Milica Kolarić iz Klenja, u braku su skoro pola veka. Obrađuju dvadeset hektara zemlje i devet meseci godišnje provedu u kolebi koja je od njihove porodične kuće udaljena pet kilometara. Zajedno dočekuju i ispraćaju decu i unuke a sa gostima uvek podele sve što imaju.
Živorad je, kako kaže, odatle i u školu pošao: “Mnogo mi znači, ne bih mogao da zamislim život bez kolebe, više provodim vremena tu nego kod kuće.”
U ovoj kolebi pet generacija Kolarića ostavilo je svoje uspomene. U njoj nema vode i struje, samo osnovne stvari potrebne za život i miran san. Lampa i fenjer sastavni su deo kolebarenja i dugih zimskih noći.
Tokom cele godine, na kilometar od porodične kuće u Bogatiću, kolebari i Predrag Lole Martinović. Zatekli smo ga dok je popravljao kazan. Kaže da je petnaest godina radio kao auto-limar, a onda je odlučio da se od prirode ne odvaja:
“Donosi mi tišinu, donosi mi razmišljanje, slušam moju sovu gore gde je lipa, slušam ptice, imam petlove, Peru, Ćiru, imam svoje kučiće, radim ono što volim i što mi je drago. Ispunjavam svoje
želje.”
Rad i priroda su najbolji lek, kažu mačvanski kolebari. Njihove kapije u uvek otključane i otvorene za sve dobronamerne goste.
Mačvanske kolebe su nekada nazivali i oazom u prirodi, jer kada bi neko zalutao uvek je imao gde da se osveži. Kolebe su čest motiv i u literaturi i na slikama. Bile su inspiracija mnogima koji su živeli u velikoj ravnici, od Janka Veselinovića do Milića od Mačve.
