Dok se Srbija priprema da uvede novu oznaku kvaliteta ”Rođeno i hranjeno u Srbiji“, kojom će potrošači dobijati garanciju domaćeg porekla proizvoda, u fokusu agrarne javnosti ponovo je – stočarstvo. Iako su najveće investicije usmerene ka modernizaciji velikih farmi i izvozu junećeg mesa, upravo mala porodična gazdinstva ostaju ključni nosioci mlečne proizvodnje u zemlji. Njihov doprinos je ogroman, ali položaj u sistemu i dalje nestabilan, što otvara pitanje ravnopravnosti i održivosti domaćeg mlečnog sektora
Ministar poljoprivrede Dragan Glamočić najavio je uvođenje nove nacionalne oznake ”Rođeno i hranjeno u Srbiji“, kojom će se garantovati domaće poreklo i kvalitet proizvoda. Ideja je da potrošači dobiju jasnu potvrdu da proizvod koji kupuju zaista potiče iz Srbije – od farme do trpeze, prenosi posrtal Biznis.rs.
Prema međunarodnim analizama, Srbija bi mogla da bude konkurentna na tržištima koja plaćaju junetinu po ceni od 3,2 do 3,5 evra po kilogramu žive mere, sa potencijalom za izvoz u Italiju, Grčku, Izrael i Saudijsku Arabiju. Agrarni analitičar Čedomir Keco podseća da Srbija već ima sertifikat za izvoz junetine u Veliku Britaniju, dok su visoke carinske takse i dalje prepreka za plasman mesa u zemlje EU.
”Za naše proizvođače najzanimljivije su Italija, Grčka i Kina. Sa Kinom bismo mogli da trgujemo najkvalitetnijim mesom – takozvanom ‘junetinom iz prirode’. Na tom tržištu premium meso iz Australije dostiže i do 112 dolara po kilogramu“, kaže Keco, ocenjujući da je simentalska rasa u Srbiji među najboljima u Evropi.
U Srbiji se trenutno tovi oko 27.000 junadi, što znači da domaći proizvođači mogu da odgovore na ozbiljnu potražnju. Ipak, nekadašnji plan o isporuci 500.000 tona mesa godišnje Kini danas je daleko od realnosti – ukupna proizvodnja iznosi svega 86.000 tona.
Male farme nose mlečni sektor
Keco ističe da većinu mleka u Srbiji proizvode mala gazdinstva – između 12.000 i 18.000 farmi koje godišnje isporuče od 500 do 600 miliona litara. Na velikim farmama nalazi se oko 15.000 krava muzara, ali upravo mali proizvođači održavaju mlečni sektor u životu.
„Sramotno je da proizvođači koji čine većinu u sektoru nisu deo privrednog sistema, već samo sirovinari koje mlekare plaćaju koliko žele. Mladi farmer iz Sente, Igor Kalinić, morao je za 40 dana da prospe ili pokloni više od 28.000 litara mleka jer nije imao kome da ga proda. To je slika neorganizovanosti u mlečnom sektoru“, upozorava Keco.
Rekordna sredstva, ali nejednaka raspodela
Država je za 2025. godinu izdvojila rekordna sredstva za stočarstvo i poljoprivredu. Međutim, prema ocenama stručnjaka, raspodela nije uvek pravedna. Mali proizvođači, iako efikasniji, često dobijaju manje, dok pojedini veliki sistemi na članove porodice prijavljuju više farmi i ostvaruju višestruke subvencije.
”Srbija se nalazi između dve krajnosti – velikih proizvođača koji traže više subvencija i malih koji stvarno nose tržište, ali bez stabilne podrške. Dok država pokušava da pronađe balans između socijalne politike i tržišnog razvoja, sektor stočarstva pokazuje i svoje snage i slabosti“, zaključuje Keco.
Junad iz tova, junetina iz prirode i mleko sa porodičnih farmi mogli bi biti izvozni aduti Srbije – ali samo ako država, proizvođači i prerađivači počnu da deluju kao partneri, a ne kao rivali.
