Profesor dr Žarko Ilin sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu ističe da se industrijska paprika proizvodi na 2.400 do 2.600 hektara, zavisno od godine do godine, a od ukupne proizvodnje u Srbiji polovina je skoncentrisana na severu Vojvodine
”Začinske paprike imamo ne samo za domaće tržište, za začin naše mesne industrije i potrebe građana Srbije za zapršku i kulinarske specijalitete, nego je jedan od najznačajnijih izvoznih brendova zbog visokog sadržaja bojenih materija. Sadržaj boje u začinskoj paprici proizvedenoj na našem području se kreće od 180 do 250 AST-a što garantuje ekstra kvalitet svim izvoznicima, ali i kupcima u inostranstvu jer je koriste za popravljanje njihove paprika neuporedivo lošijeg kvaliteta”, naglašava profesor Ilin.
Oko 60 odsto začinske paprike za izvoz
Od ukupno proizvedene i prerađene količine začinske paprika u Srbiji 60 do 70 odsto se izvozi, tako da prema rečima Ilina, naši prerađivači ostvaruju značajan profit po jedinici površine.
”On je neuporedivo veći od profita koji se ostvaruje u klasičnoj proizvodnji svežeg ploda, ali ako se uzme u obzir prerada novostvorena vrednost po jedinici se višestruko uvećava i kreće se iznad 15.000 evra po hektaru”, ukazuje Ilin.
On konstatuje da imamo sjajan sortiment industrijske paprike, tako da nam ne treba tuđi, jer su tu sve domaće sorte horgoške paprike, ali i novopriznata sorta ”katarina” koja daje izuzetne rezultate i tolerantna je na bakterioze.
”Klimatske promene su verovatno na sceni, jer svedoci smo kakva je bila prošla godina, takođe 2015. i 2012. U ovakvim ekstremnim uslovima kao što vladaju u nekom referentnom periodu, nemoguće je proizvodnju začinske paprike organizovati bez dodatnog navodnjavanja. To jeste skupa mera, ali je najdelotvornija, pošto povećava prinos tri do četiri puta po jedinici površine. U ekstremno najsušnijoj godini prinos ne može biti ispod 15 tona po hektaru, a bez navodnjavanja prinosi su oko tri tone, što ne može da pokrije troškove uložene u jednoj sezoni”, objašnjava profesor Ilin.
Horgoš, Martonoš i Novi Kneževac – centri paprikarstva u Vojvodini
Horgoš, Martonoš i Novi Kneževac su centri paprikarstva na severu Vojvodine. Zemljoradnička zadruga ”Paprika” u Martonošu na sopstvenim površinama uzgaja industrijsku papriku na 25 do 50 hektara, u nekim izuzetnim godinama i na 80 hektara, što prema rečima direktora Toše Matića zavisi od plodoreda i mogućnosti koje diktiraju zemljišni uslovi.
”Proizvodnju paprike radimo u intenzivnim uslovima, tehnologija proizvodnje je maksimalna u pogledu osnovne obrade zemljišta, đubrenja, navodnjavanja i zaštite bilja u svakom pogledu. Prinosi se kreću oko 15 tona po hektaru, što je prihvatljivo. Kod paprike imamo visoka ulaganja, oko 1.500 evra po hektaru za zasnivanje proizvodnje, čemu treba dodati troškove berbe i transporta. Zbog toga svake godine osiguravamo ovu proizvodnju jer je zaista veliki rizik da bi ga preuzeli sami na sebe”, kaže Matić.
U Martonošu inače postoji šest fabrika za preradu začinske paprike, što su ukupno najveći kapaciteti za preradu začinske paprike u Srbiji. Međutim sve je manje poljoprivrednika koji su voljni da ulažu u proizvodnju paprike. Matić napominje da raspolažu kombajnima za berbu paprike, kojima se za sada uglavnom radi druga berba, dok se prva berba crvenih plodova obavlja ručno.
Gasi se tradicija
Individualna gazdinstva koja nemaju uslove za navodnjavanje ili iz drugih razloga dižu ruke od proizvodnje, što je učinio i Milorad Čukurov iz Novog Kneževca, iako je uzgajanje začinske paprike do pre koju godinu bila porodična tradicija pola veka.
”Proizvodnju paprike sam nasledio od oca, sejao sam je na osam do deset hektara. Pre tri godine je novokneževačka „Aleva” odlučila da od njih moramo uzimati seme, ”horgošku šesticu” i još neke rodne sorte koje im odgovaraju, međutim za nas proizvođače nije odgovaralo zato što je lično nemam sistem za navodnjavanje. I kada nađeš berače, jako malo mogu da naberu za osam sati rada, svega 70 do 80 kilograma, nadnice su poskupele, tako da sam dve godine probao, ali kada sam uvideo da idemo u minus prestao sam da sejem papriku. U suvom ratarenju bilo je godina sa povoljnim agroekološkim uslovima kada sam postizao i do osam tona po jutru, pa je svaka beračica na dan mogla da ubere oko 300 kilograma, tada je bilo i računice, ali takvih godina je bilo sve ređe. Mi smo te prinose postizali sa svojom sortom, odabirali najkrupnije i najmesnatije plodove i tako selektirali sopstveno seme koje smo desetak godina održavali, i moglo je da se zaradi”, ispričao je Milorad Čukurov.
