Srbija je prošle godine uvezla mineralnog đubriva u vrednosti od oko 160,4 miliona evra, dok je izvoz vredeo oko 67,5 miliona evra. U proteklih nekoliko godina, pojedine domaće kompanije uložile su značajna sredstva u širenje proizvodnje mineralnih đubriva, ali oporavak proizvodnje ne prati i odgovarajuća upotreba tih sredstava u domaćoj poljoprivredi.
Mada ima preko 5,7 miliona hektara poljoprivrednih površina, od kojih je više od dva miliona visokoproduktivno, Srbija je po potrošnji mineralnih đubriva od 80 do 120 kilograma po hektaru obradivog zemljišta na poslednjem mestu među zemljama regiona i ispod proseka Evropske unije. Naša zemlja za potrebe proizvodnje složenih đubriva uvozi ili sirovine ili gotova P-đubriva iz zemalja koje imaju velika nalazišta: Rusije, Francuske, Portugala, Jordana, Maroka, Velike Britanije… Jedino nalazište fosfata u Srbiji je rudnik Lisina kod Bosilegrada.
U svetu i u Srbiji, 80 odsto ukupno proizvedene sumporne kiseline koristi se za proizvodnju veštačkih đubriva. Osamdestih godina prošlog veka u Srbiji se proizvodilo oko milion i sto hiljada tona supmorne kiseline, od čega je RTB Bor proizvodio oko 500.000 tona, IHP u Prahovu oko 300.000 tona, Zorka iz Šapca oko 200.000 tona i Zorka iz Subotice oko 100.000 tona. Krajem odamdesetih, u našoj zemlji proizvodilo se oko oko dva miliona tona mineralnih đubriva. Fosforna i NPK đubriva činila su 70 odsto proizvodnje, dok su ostatak predstavljala azotna đubriva, a polovina ukupne proizvodnje izvozila se u druge zemlje.
Problemi domaće hemijske industrije, prvenstveno proizvođača mineralnih đubriva, počeli su devedesetih godina prošlog veka, kada je zbog sankcija bio onemogućen uvoz sirovina i izvoz gotovih proizvoda. Zbog nedostatka obrtnih sredstava i kreditnih linija za kapitalne investicije, izostanka redovnog održavanja i nemogućnosti plasmana gotovih proizvoda, propadaju velike državne kompanije poput „Zorke“ Šabac, HIP-a „Prahovo“, „Agrohema“… Upredo je opadala i potrošnja, koja je sa 1.450.000 tona u 1985. godini opala na svega oko 300.000 tona u 2000. godini.
U proteklih nekoliko godina, pojedine domaće kompanije uložile su značajna sredstva u širenje proizvodnje mineralnih đubriva, ali oporavak proizvodnje ne prati i odgovarajuća upotreba tih sredstava u domaćoj poljoprivredi. Na nisku potrošnju đubriva u Srbiji svakako je uticala kriza, ali i nedostatak povoljnih i lako dostupnih izvora finansiranja poljoprivredne proizvodnje. U tom segmentu izuzetno je značajna i podrška države, jer se domaćom proizvodnjom đubriva obezbeđuje sigurnost snabdevanja domaćih oranica, veći prinos u poljoprivredi, prehrambena sigurnost zemlje, smanjuje se spoljnotrgovinski deficit i povećava bruto društveni proizvod. Sledeći veoma važan pozitivan efekat je da domaća proizvodnja podrazumeva i direktno i indirektno zapošljavanje radnika.
Najveći proizvođači
Ukupna potrošnja mineralnih đubriva u Srbiji u 2014. godini bila je oko 400.000 tona, od čega je domaća proizvodnja pokrivala oko 35 odsto, odnosno oko 140.000 tona. Ostatak je dolazio iz uvoza. Izvozom i uvozom mineralnih đubriva u Srbiji danas bavi veliki broj firmi. Najveći izvoznici su i najveći domaći proizvođači: Eliksir Grupa, Viktoria grupa sa Fertilom, Promist, kao i veletrgovci Borealis LAT, Beograd i Univeld Niš. Eliksir Zorka prodaje gotovo 60 odsto proizvoda na inostranim tržištima, a samo u 2014.godini ova kompanija je ostvarila izvoz u vrednosti od blizu 19,7 miliona evra, dok je izvoz Borealis LAT iznosio oko 8,6 miliona evra.
Među najvećim uvoznicima su Promist Novi Sad, Eliksir Zorka, Unifert Beograd, Borealis Beograd i Petrokemija Novi Sad.
Za prvih devet meseci 2013. godine ostvaren je izvoz mineralnih đubriva od 53,3 miliona dolara, što je rast u odnosu na isti period prethodne godine za 6,9 odsto. U istom vremenu ostvaren je i uvoz od 210,8 miliona dolara, što je manje za 26,4 odsto u odnosu na isti period prošle godine. U toku 2014. godine uvezeno je mineralnog đubriva u vrednosti od oko 160, 4 miliona evra, dok je izvoz vredeo oko 67, 5 miliona evra. Izvoz je bio usmeren ka zemljama CEFTA sporazuma i okolnim zemljama članicama EU, najviše ka Mađarskoj, dok se uvozilo najviše iz Ruske Federacije, a potom iz zemalja EU i Belorusije.
