Najveće selo severnog Banata, sa oko šest hiljada žitelja, mahom paora, s mnoštvom je znakova prepoznatljivosti. Kad se kaže Mokrin, jedna od prvih asocijacija je – gusanijada. Čuvene borbe pernatih kavgadžija prerasle su u turističku manifestaciju širih razmera, jer privlače mnoštvo radoznalog sveta ne samo iz okoline, već i drugih, većih, gradova širom Srbije, ali i – inostranstva.
Vreme prolazi, skoro sve se menja, a mokrinska bela korida u svim društvenim prilikama opstaje. Čak se i unapređuje. Tako zaključuje Lazar Demić, koji predaje istoriju u kikindskoj gimnaziji, inače, neraskidivo vezan za rodni Mokrin i sve ono što se u njemu događa.
– Divota od manifestacije, koju obavezno propratim i kojoj se iznova vraćam i bez zadrške radujem – veli popularni profesor Laza, koji nije propustio nijednu, pa ni ovu najnoviju, 31. po redu, gusanijadu.
Viteški okršaj
– Ovo što gledamo nije, kako što neki misle, klasična tuča, ne leti baš previše perje, dok se gusani tuku krilima i isukanim kljunovima, ujedaju dok jedan ne poklekne. Okršaj je u pravom smislu viteški. Da nije ovih borbi, malo ko bi od Mokrinčana i po ovom divnom danu izašao iz kuće, da se na sokaku, u društvu ovolikog broja ljudi dobre naravi, maksimalno raspoloženih za druženje, nadiše svežeg vazduha, napuni baterije pozitivnom energijom i na pravi način prekrati prepodnevnu nedeljnu dosadu.
Na ovo pomalo poetsko kazivanje popularnog profe Laze, nadovezuje se Mile Badrljica, njegov drugar još iz detinjstva, kojem je za ovu priliku u goste došla grupa prijatelja iz Sombora. Mile je jedan od čelnih aktivista guščarskog udruženja “Belo pero”, sa oko 250 članova.
– Guske i gusanijada odvajkada su neizostavni deo svakidašnjice Mokrina. U selu je sada oko 1.500 gusaka. A do pre nekoliko decenija bilo ih je čak – dvadeset puta više. Tražimo način da guščarstvo podignemo na viši nivo, od njega napravimo profitabilnu delatnost. Videćemo šta je u svemu tome realno, a šta pusta želja – veli Mile Badrljica.
Mokrinčani, inače vični šali, čak i ako je dosetka na njihov račun, pojašnjavajući ogromnu ljubav koju gaje prema guščijem soju, umeju da kažu da su davno, kad su se doseljavali u Banat, doneli i zapatili – sopstvene guske. I uvek su, otkad znaju za sebe i za vlastite korene, držali svoju guščiju felu. I stalno organizovali ulične borbe gusaka. U to nas ubedljivo uverava vredni hroničar banatskog podneblja Dragoljub Barljica, ponikao tu na mokrinskom tlu, pa se poslom odselio u Kikindu.
Takmičenje staro jedan vek
Takmičenje je, pre nešto manje od 100 godina, ozvaničio dr Bogdan Seđakov, čuveni mokrinski lekar, revnosni čuvar običajnih vrednosti svog zavičaja. Svake zime, pod komandom vrednog i upornog Seđakova, održavana su nadmetanja. Oko improvizovanog ringa na sokaku uvek je bila gužva. Beše tako u periodu između dva svetska rata. A onda zatišje. Sve do polovine devete decenije prošlog veka, kad se poveća grupa mesnih entuzijasta prisetila davnih i lepih vremena i zapostavljenog običaja. Taj, u pravom smislu istorijski događaj, ovekovečio je, pre dva leta, u svojoj knjizi, Živica Terzić, sadašnji predsednik “Belog pera”. U zanimljivoj publikaciji ovaj mladi čovek s diplomom magistra poljoprivrede, koji se nakon studija vratio u selo i na porodičnom imanju započeo paorluk, sažeto je predočio istorijat novog doba guščarstva u svom kraju. I on je, inače, uspešan guščar. Nasledio je oca Savu, uzornog domaćina. Obojica su, u odvojenim nastupima, nekoliko puta osvajali pobednički pehar.
Prvo ozvaničeno nadmetanje gusana, s predznakom svetsko, čitamo u Terzićevoj publikaciji, održano je 1986. godine. Nakon osam minuta i 30 sekundi šampionsku titulu poneo je gusan Ćunda Dušana Kovačića, koji je u finalnom meču, pred više od hiljadu gledalaca, naterao u beg rivala Ljalju Žarka Beloša. Ređali su se narednih zima prvaci, nova uzbuđenja, preganjanja guščara u trci za prestiž, jer titula donosi jednogodišnji kraljevski status uvažavanja među seljanima. Bilo je, u rivalskom odnosu, ponajviše dostojanstvenog, sportskog, ponašanja. Ponekad malih začkoljica.
Nesvakidašnji, do tada nezabeležen, nemio događaj kvari ukupnu, lepu, sliku mokrinske bele koride. Tako je, pre dvadesetak godina, jedan uvaženi guščar od dobrog drugara pozajmio šampionskog gusana, kojeg ni nakon godinu dana nije hteo da vrati. Vlasnik je, na jedvite jade, svog musketara ipak vratio u svoje dvorište, ali je, posle nekoliko dana, uočio da je njegov gusan u potpunosti promenio ćud. Nekadašnji neustrašiv i goropadan, pretvorio se u snuždeno, nepokretno i nemoćno biće. Potom se gazda požalio veterinaru, a ovaj ustanovio da je – gusan kastriran. Na sudu je počinilac ovog gnusnog dela priznao da je sudbonosni rez namerno žiletom obavio, pravdajući se da je to učinio jer nije mogao da istrpi da drugi ima boljeg i jačeg mezimca. Ogavni hirurški zahvat nesavesnog čoveka koštao je silnih para, koje je dao da bi vlasnik pristao na sporazumni prekid parnice.
Na stranu ovaj izdvojen ružan detalj u okviru međusobnih odnosa o razmiricama beloperaca. U celini čista je i lepa prošlost zanimljive priredbe, koja svake zime u Mokrin dovodi mnoge goste, uslovno rečeno – običan svet, ali i brojne poznate domaće ličnosti iz javnog života, pogotovo iz politike, pa čak i zvanice dilomatskog kora, sve željne zabave i lepog provoda.
Nema zlostavljanja gusana
Borbu gusana pokušale su svojevremeno da stopiraju nevladine organizacije za zaštitu životinja. Bez uspeha. Ispostavilo se da su optužbe neosnovane, jer nema ni minimuma zlostavljanja pernatih stvorenja. Iako su žestoki mečevi trajali i po 20 minuta, nijedan borac, naime, do sada nije zadobio ni najmanju povredu, niti je u tuči i kap krvi pala.
Dok traje takmičenje guščari su ljuti, ali fer, rivali. A kad borbe minu, okrenu se uživanju i druženju. O svom trošku velikodušno, za sve koji za ovu priliku dođu u njihovo selo, priređuju gozbu za pamćenje, uz kulinarske đakonije s obaveznom guščijom čorbom i pečenjem, kajsijevaču i svoje čuveno domaće vino, a sve praćeno zvucima tambure. Da se zauvek pamti. Gosti kući, za uspomenu, mogu da ponesu suvenire u nevelikom izboru, recimo plastično guščije mini-jato, koje od običnih najlonskih kesa plete i budzašto prodaje domaćica Radojka Biber.
Guske se pitaju
Gusani se međusobno tuku podstaknuti pre svega – guskama. Po tri, najviše četiri, najomiljenije izabranice iz jata, naime, obavezno su u ringu uz svog mužjaka, kojeg sve vreme gakanjem podstiču da nastavi tuču, pa čak i onemoćalog i klonulog dižu na noge, pa ko od rivala duže izdrži. Zbog takvog podstreka okršaji traju i 20 minuta.
Blažićev dug zavičaju
Pored svoje Mesne zajednice i Gradske uprave, koje ih, i prilikom organizovanja gusanijade, svesrdno podržavaju, “Belom peru” pomoć stiže i iz – belog sveta. Jovica Blažić, koji se davno odselio u Kanadu, svake godine od svoje kamiondžijske plate izdvaja po 100 evra i šalje u rodni Mokrin, namenski za – šampiona bele koride. Jovica je dodatno darežljiv prema zavičaju, pa za svaki pravoslavni Uskrs šampiona u tucanju farbanim jajima daruje sa 150 evra.
Maštoviti kumovi
U Mokrinu svaka porodica ima nadimak, a svaki gusan ime. Kumovi su zapravo neverovatno maštoviti vlasnici. Tako smo među pernatim borcima imali Pekinezera, Kleja, Terminatora, Tajsona, Japanca, Arapina, Super Secka, Pikasa, Lea Martina, Malog Diku, Salašara, Malog Batonu, Zatvarača, Milka, Džandrapu, Biciklistu, Morisa Grina, Bombardera, Isprtka, Artura Abrahama, Žuku, Zombija, Tihog, Pacicvrka, Buretanceta, Đanga, Stamburiju, Čikitu, Rija Ferdinanda, Kljunašaćoputu, Nakovčana, Laciku, Dobišku, Malog Žutog, Karatistu, Ćatu, Glavonju, Peru, Espinozu, Blekija, Orinoka, Mladića, Šerifa, Ćiu-ćija, Samuraja, Plačka, Džendira, Zmiju, Guzonju, Milionera, Ljalju, Kečigu, Šargarepu…
