Almerija se često predstavlja kao simbol moderne i efikasne plasteničke proizvodnje, ali iza miliona tona povrća koje stižu na evropsko tržište nalazi se armija radnika čiji položaj sve više izaziva zabrinutost
Na jugu Španije, u Andaluziji, u okolini Almerije, prostire se najveća koncentracija plastenika na svetu, područje koje se s razlogom smatra jednom od ključnih tačaka evropske proizvodnje povrća. Na više od 30.000 hektara pod plastenicima svake godine proizvedu se milioni tona paradajza, krastavaca, paprika, tikvica, patlidžana i dinja, zahvaljujući čemu ovaj region tokom cele godine snabdeva evropsko tržište svežim povrćem.
Ovaj model intenzivne proizvodnje decenijama je građen na tehnološkim inovacijama, efikasnom upravljanju resursima i sposobnosti da se i u sušnim uslovima obezbedi stabilan prinos. U Almeriji su se razvijali sistemi navodnjavanja kap po kap, prirodno suzbijanje štetočina, istraživanja novih sorti i rešenja za racionalnije korišćenje vode i energije. Zbog toga se ovaj region danas često predstavlja kao primer moderne i produktivne hortikulture.
Ipak, iza slike o uspešnoj i visokointenzivnoj proizvodnji krije se i manje vidljiva strana ovog sistema. Funkcionisanje tolikog broja plastenika u velikoj meri zavisi od rada desetina hiljada stranih radnika, uglavnom iz Maroka i zemalja podsaharske Afrike. Upravo pitanje njihove pozicije sve češće se nameće kao jedno od ključnih u raspravi o stvarnoj održivosti ovakvog modela proizvodnje.
Prema navodima iz samog sektora, u ovom području radi više od 70.000 stranih radnika. Dok deo njih živi i radi u uređenim uslovima, brojni radnici i dalje se suočavaju sa niskim zaradama, nesigurnim oblicima angažovanja i lošim uslovima stanovanja, često u improvizovanim objektima u blizini plastenika. Takva slika baca senku na ekonomski uspeh jednog od najvažnijih povrtarskih regiona u Evropi.
Almerija je tokom decenija izrasla u svojevrsni poljoprivredni okrug, u kojem se osim same proizvodnje razvijaju rasadnici, istraživački centri, distributivne zadruge, škole i kompanije za pakovanje. Međutim, sve je očiglednije da budućnost ovog sistema neće zavisiti samo od novih tehnologija i produktivnosti, već i od toga da li će uspeti da odgovori na socijalne izazove koje je intenzivna proizvodnja stvorila.
Zato se, uz priču o efikasnosti plasteničke proizvodnje i njenoj važnoj ulozi u evropskom lancu snabdevanja hranom, sve glasnije postavlja i pitanje radnih prava ljudi na kojima taj sistem počiva. Jer održiva poljoprivreda ne podrazumeva samo visok prinos i racionalnu potrošnju resursa, već i dostojanstvene uslove rada za one koji tu proizvodnju održavaju.
