U Srbiji se godišnje proizvede 20 do 30 miliona litara ljute rakije i još toliko meke šljivovice, govore podaci stručnjaka iz čačanskog Instituta za voćarstvo. Ove godine će se ispeći za oko 30 odsto manje, jer su i prinosi šljive umanjeni. Rakija će biti lošijeg kvaliteta, zbog manjka šećera u plodovima.
Procenjuje se da u Srbiji ima 244.000 hektara, sa oko 49 miliona stabala šljive. Prosečno se ubere oko 600.000 tona „požegače“, „stenleja“, „čačanske lepotice“, „rane“. Od te količine tek deset odsto se na domaće i strano tržište plasira kao stona šljiva. Sve ostalo ide za preradu – najviše, oko 80 odsto, u kazane za pečenje rakije.
Stručnjaci ističu da nije loše ostavljati šljivu za rakiju, ali kada bi se proizvodila kontrolisana visokokvalitetna, vrhunska rakija, koja bi bila zaštićena i brendirana.
– Retko ko zna da je srpska šljivovica u vreme prohibicije u Americi bila u rangu sa viskijem i konjakom, i po ceni i po kvalitetu – rekao nam je dr Rade Miletić, istaknuti stručnjak Instituta za voćarstvo u Čačku. – Pojedini srpski domaćini i sada proizvode rakiju odličnog kvaliteta, ali se tu radi o manjim količinama, sa kojim ne može ozbiljno da se izađe na tržište. Na tome bi trebalo ozbiljno da se poradi i da se napravi srpski brend, koji će biti prepoznatljiv u svetu.
Danas se u Srbiji u više od 90 odsto slučajeva rakija proizvodi nekontrolisano. Zakon o proizvodnji rakije, koji je donet pre nekoliko godina i koji propisuje da proizvođač mora da ima tehnologa, poseban uređaj za pečenje rakije…, nije sa oduševljenjem dočekan među proizvođačima srpske mučenice. Oni vele da bi, ukoliko bi poštovali zakon, troškovi samo jednog litra rakije, u koje ulaze usluge tehnologa, akcizna markica, porez, knjigovođa, dostigli cifru veću od 450 dinara, pa tako ne bi imali kome da je prodaju.
– Decenijama pečem rakiju onako kako su me učili moji preci – kaže Sveto L. iz Dragačeva. – Svake godine ispečem oko hiljadu litara i stavljam je u hrastovu burad, gde odleži najmanje dve godine. Veću količinu prodam na beogradskom tržištu. Dolaze ljudi do kuće, sipaju u balone i teraju. Cena je 500 dinara po litru. Gde ta rakija završava ne znam. Valjda po beogradskim kafanama.
Proizvođači ističu da je Zakon o proizvodnji rakije, umesto da uredi ovu oblast, zapravo doprineo pojavi kupovine rakije na „crno“, te predlažu da se što pre menja, ili da im se obezbede povoljniji uslovi za proizvodnju. Registrovani proizvođači ističu da bi prvo trebalo da se izmeni akcizna politika, jer, recimo, 13 funti je potrebno da se litar rakije izveze u Englesku, dok se akciza za uvoz viskija u našu zemlju plaća tek jedan evro.
– Rakija je plemenitije piće od viskija, votke ili bilo kod drugog žestokog pića i zato nema razloga da litar rakije košta ispod 15 evra – kazao nam je Predrag Predo Prodanović, jedan od najpoznatijih proizvođača rakije u Srbiji, koji svake godine izveze više od 1.000 boca „Jeličkog dukata“. – Čašica moje rakije u restoranu u Hanoveru košta devet evra, dok se čašica nekakve rakije u čačanskim birtijama služi za 30 ili 40 dinara. To je pokazatelj koliko mi cenimo svoje nacionalno piće. Zakon treba da ozbiljnije štiti proizvođače i zabrani da u srpske kafane rakija dolazi nelegalnim tokovima.
Novosti
