Najčešća dva modela kreditiranja srpskog agrara
Karakter poljoprivredne proizvodnje čija je osnovna karakteristika mali koeficijent obrta, generalni je problem sa kojim se ova privredna grana suočava prilikom finansiranja proizvodnje
Poljoprivrednici u Srbiji bankama trenutno otplaćuju kredite u vrednosti od 80,3 milijarde dinara, što je nešto manje od 700 miliona evra.
Prisutna su dva modela finansiranja.
”Posejati usev i čekati čitavu ekonomsku godinu da se taj usev požanje i finansijski naplati, zahteva dobru finansijsku kondiciju poljoprivrednih proizvođača, što najčešće nije slučaj. Što se tiče finansiranja same proizvodnje, sve je prisutniji model gde takozvani ”organizatori proizvodnje“ kao što su otkupljivači, prerađivači, kroz sistem zajedničkog ulaganja, finansiraju proizvodnju svojih kooperanata i kroz ugovoreni paritetni odnos naplaćuju svoju uslugu finansiranja. Taj model je pre svega prisutan kod proizvodnje industrijskog bilja kao što su suncokret, soja, ali i šećerna repa. Za poljoprivrednog proizvođača tu je uvek prisutan rizik loše ugovorenog pariteta“, navodi agroanalitičar Žarko Galetin.
Drugi model jesu bankarski kratkoročni krediti i to pre svega krediti subvencionisani od strane države.
”Srpski poljoprivrednici, pre svega srednja i mala gazdinstva su tradicionalno nepoverljivi prema kreditima. Kao jedan od najvećih problema korišćenja kredita, verujem da bi većina poljoprivrednika navela komplikovanu papirologiju, što bankarski protokoli jednostavno zahtevaju kao neophodnost. Sa druge strane, upavo mala i srednja gazdinstva se prilikom ovakvih bankarskih aranžmana suočavaju sa nedostatkom kreditne istorije, što može vrlo često biti problem prilikom odobravanja kredita“, navodi Galetin.
Kada je reč o investicionim kreditima, oni su uglavnom namenjeni proizvođačima sa jasno izdefinisanom investicionom strategijom, sa stabilnim kolateralom i većim iskustvom u dugoročnom investiranju, a to su, prema mišljenju Galetina, uglavnom velika gazdinstva, kao i privredna društva.
”Kod dugoročnih investicionih kredita skoro redovno kao problem se otvara izvesnost dugoročnog planiranja proizvodnje. Naime, poljoprivredna proizvodnja nosi sa sobom toliku neizvesnost i rizike, da jedna loša ekonomska godina može da poništi dobre proizvodne rezultate za nekoliko prethodnih dobrih godina, pa upravo ta neizvesnost podstiče i rezervisanost poljoprivrednika prema svakoj vrsti kredita“, ukazuje Galetin i dodaje da prostor za bankarsko finansiranje poljoprivrednika svakako postoji.
