Siromašne zemlje više se ne mogu razvijati na način na koji se razvio danas bogati Zapad jer industrijalizacija više to ne omogućava, u velikoj meri zbog automatizacije, navodi direktor Međunarodnog instituta za životnu sredinu i razvoj Andrew Norton u tekstu za britanski Gardijan. Kao rešenje on vidi razvoj zelene ekonomije i podršku neformalnoj privredi.
Industrijalizacija je do ranih 2000-ih godina za siromašne zemlje bila dobro sredstvo za razvoj – 83 zemlje u razvoju postizale su stope rasta dva puta više od proseka za članice Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Ovakve mogućnosti sada se urušavaju, velikim delom zbog automatizacije procesa. Norton se ovde poziva na ekonomistu sa Harvarda Danija Rodrika, koji u jednom ranijem blogu navodi da je reč o “nepogrešivom mehanizmu”. Zemlje koje su ranije prošle kroz industrijalizaciju uspele su da 30% radne snage, skoro svakog trećeg potencijalnog radnika, uključe u proizvodnju, dok je zemljama koje su kasnije otpočele razvoj ovo retko polazilo za rukom, pa je u slučaju Brazila industrijalizacija zaposlila 16% a u slučaju Meksika 20% radne snage. U Indiji je industrijalizacija izgubila na zamahu već nakon što je u njoj zaposleno 13% radne snage.
Jenjava zamah industrijalizacije
Rodrik navodi i da zamah industrijalizacije danas počinje da jenjava na znatno nižem nivou bruto domaćeg proizvoda po stanovniku nego što je ranije bio slučaj. Automatizacija, prema Rodrikovom viđenju, uzima više poslova za niskokvalifikovanu radnu snagu nego za srednjekvalifikovane i visokokvalifikovane, čime se povećava nejednakost.
Prema oceni Nortona, rešenje je u zelenoj ekonomiji, pri čemu ne treba težiti da se neformalna ekonomija zameni, već je treba vrednovati. Podrška neformalnoj ekonomiji tim je važnija što se ne očekuje spektakularan rast, pa je potrebna pravična raspodela dobrobiti razvoja.
U pogledu neformalne ekonomije, posebno se navodi pomoć malim poljoprivrednim uzgajivačima da ostvare više prinose, bolje cene i niži rizik, i omogućavanje malim neformalnim firmama koje čine gro ekonomije u zemljama u razvoju da dobiju pristup finansijama, energiji i infrastrukturi.
U izveštaju Instituta s početka ove godine istaknuto je da neformalna ekonomija u nekim delovima sveta dominira. U južnoj Aziji čini 82% zaposlenosti, a u podsaharskoj Africi 66%, Latinskoj Americi 51%, a Istočnoj Evropi i Centralnoj Aziji 10%.
Kada se govori o neformalnoj ekonomiji, Institut navodi da je samo u ubedljivoj manjini reč o namernoj utaji poreza, dok velika većina radnika u sivoj zoni pokušava da zaradi za život, a neki plaćaju neformalne takse.
Sektori su raznoliki, od poljoprivrede preko rudarstva i usluga do izgradnje.
U tekstu u Gardijanu navodi se da nije realno očekivati da će se uz pomoć zelenih inicijativa postići ista stopa rasta za siromašne zemlje koju je pre dve decenije donosila brza industrijalizacija, ali da je zato reč o održivijem rešenju koje stvara manje nejednakosti. Da bi se to postiglo, potrebna je i pomoć bogatih država što po Nortonovom shvatanju znači “efikasno oporezivanje bogatstva i izuzetno visokih primanja”, kao i “takse na zagađenje svih vrsta, a pre svega ugljen dioksidom”.
