Državi će posle denacionalizacije, sada je već sigurno, ostati najmanje 200.000 hektara najplodnijih oranica u Vojvodini. Po poslednjim podacima, u Pokrajini ima oko 330.000 hektara takozvanog državnog zemljišta, a s obzirom na to da su naslednici tražili vraćanje oko 140.000 hektara, jasno je da će, u najgorem slučaju, državi ostati oko 200.000 hektara. Pitanje koje se nameće samo od sebe svakako je odakle se pojavio taj višak, koji nije mali i koji vredi najmanje dve milijarde evra?
Da krenemo redom. U Vojvodini su do počeka privatizacije postojale tri kategorije oranice, gledano po vlasničkoj strukturi i ne računajući paorska domaćinstva: državne, društvene i zadružne njive. Društvene su bile predmet privatizacije, dok se državne i zadružne nisu smele prodavati pa nisu ni prodavane. Zadružne su i sada delom u rukama zadruga, a državne su ostale i državne i bile predmet restitucije, i nakon nje preteći će 200.000 hektara. Odakle? Moramo krenuti od nacionalizacije.
Posle Drugog svetskog rata i dolaska na vlast komunista, Zakonom o agrarnoj reformi i Zakonom o zemljišnom fondu u Vojvodini je nacionalizacijom ukupno oduzeto 668.412 hektara, i to od 87.000 vlasnika.
Najviše je oteto od Podunavskih Švaba – 389.250 hektara. Od 1.193 veleposednika je oduzeto 84.000 hektara, od crkava 34.522, od nezemljoradnika 42.000 hektara, od takozvanih neprijatelja, kojima je imovina konfiskovana po presudi, 22.951 hektar, a ostatak po drugim osnovama
Nacionalizovano zemljište je nakon toga podeljeno, a najviše, 235.910 hektara, dobile su 41.033 porodice takozvanih saveznih kolonista. Bezemljašima (48.325 porodica) dodeljeno je 124.217 hektara. „Unutrašnjim” kolonistima (7.031 porodica) pripalo je 28.208 hektara, agrarnim interesentima 76.996 hektara. Poljoprivredna dobra, koja su kasnije prerastala u preduzeća i kombinate, dobila su 147.129 hektara.
Zanimljiv je bio i put oduzetih i podeljenih oranica. Nakon omogućavanja prodaje njiva koje su dobili bezemljaši, unutrašnji i savezni kolonisti, kao i agrarni interesenti, počela je prodaja, a kupci su najčešće bila poljoprivredni kombinati, zemljoradničke zadruge i poljoprivredna dobra koja su imala pravo preče kupovine. Od 1959. do 1964. godine prodata su 133.422 hektara, od 1966. do 1975. godine 78.392, a od 1976. do 1981. oko 35.000 hektara, dok podataka posle 1978. godine nema. Zahvaljujući tim prodajama, upravo je i nastalo društveno zemljište, a verovatno i veliki deo državnog i zadružnog jer mnogi odnosi ni do danas nisu raspetljani na pravi način.
Te kupovine i preprodaje završile su se tako što su pre početka tranzicije i privatizacije poljoprivredna preduzeća i zadruge u Vojvodini koristili 575.115 hektara. Ostalo je ostalo kod ljudi koji su zemljište dobili tokom kolonizacije, deo je pretvoren u gradsko građevinsko ili industrijsko zemljište, deo je postao takozvana društvena zemlja, koja je prodata zajedno s poljoprivrednim preduzećima, deo su uspele da sačuvaju i zadruge i kada se podvukla crta, državi je ostalo 330.000 hektara, a nakon restitucije sigurno ostaje oko 200.000 hektara.
Kada se podaci ukrste, jasno je da je najveći višak nastao na osnovu zemlje oduzete podunavskim Švabama. Oni su mogli da se prijave za restituciju samo pod uslovom da su državljani Srbije, ali pošto ogromna većina njih to nije, stiglo je svega 500 zahteva za vraćanje oduzete imovine. Većinom su tražili kuće i tek nekoliko hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta, i to većinom u Banatu. Nešto viška verovatno je ostalo i od veleposednika čiji su naslednici takođe strani državljani, ali to je daleko manje od udela podunavskih Švaba. Treba reći i da je crkvama vraćen deo imovine i to, po procenama, polovina onoga što im je oduzeto.
Opšta tarapana
Pre početka tranzicije i privatizacije najveći problem je bio to što nije sprovedeno razgraničenje i određeno šta je čije. Poljoprivredna preduzeća i zadruge u Vojvodini su koristili 575.115 hektara. Po podacina iz 2001. godine, u društvenoj svojini je bilo oko 135.000 hektara, ali kombinati su vodili da je njihovo 230.000 jer obrađuju i zadružne oranice.
Zadružnih oranica je, u suštini, bilo 200.000 hektara, ali zadruge su koristile svega 75.000, što je posledica odluke komunističkih vlasti koje su primorale zadruge na to da se integrišu s preduzećima i tako im je zemljište oduzeto bez naknade. Na kraju, tvrdilo se da u državnoj svojini ima 240.000 hektara, ali se tokom prethodne decenije i mnogih provera i propasti dela poljoprivrednih preduzeća, ispostavilo da je državnih oko 330.000 heketara.
Takozvane društvene njive su prodate zajedno s preduzećima, a zadruge koriste trenutno oko 54.000 hektara. O tome koliko je njiva prodato zajedno s preduzećeima nema preciznog podatka jer mnoga razgraničenja još traju.
Dnevnik
