Iako se činilo da je konačno počelo da se odmotava zamršeno klupko nakaradnih privatizacija poljoprivrednih preduzeća i zadružne imovine, muke većine vojvođanskih zadrugara još nisu završene. Na prste jedne ruke mogu se prebrojati zadruge koje su se nakon silnih peripetija primakle zemlji koja im je oduzeta, a većina ih se i dalje mrcvari, lutajući od opština i ministarstava, preko Agencije za privatizaciju, do tužilaštava i nadležnih za organizovani kriminal, čekajući poništenje spornih privatizacija u poljoprivredi i vraćanje njiva.

Za to vreme, vojvođanska sela u kojima su zadruge nekada bile oslonac razvoja – umiru. U privrednom, ali i u demografskom smislu.

– Loše gazdovanje dovelo je do toga da nekadašnji agrogigant, kakav je za nas bio kombinat „Njegoš“, sada zapošljava tridesetak ljudi, a nekada ih je bilo 700. Kada je otišao u stečaj, imao je oko 300 zaposlenih. A to je jedino što imamo. Sada smo selo koje je u umiranju i rasejanju. Nemamo nijedno drugo radno mesto, čista propast – priča za „Dnevnik“ Milan Savković iz Lovćenca, ovlašćeni zastupnik zadruge „Lovćenčani“. – Imamo 2.297 hektara, sve je to zadružna imovina. Ali je to prodato kao deo stečajne imovine, kada je nad „Njegošem“ proglašen bankrot. Mi smo dokazali da je zemlja naša i da nam je oteta, uzeta bez pare i dinara, ali nikakve vajde od toga. Kao da neko hoće da nas protera iz Lovćenca, da nam se ne zna ni za trag, a tu smo odavno pustili korenje. Elem, kako tvrde zadrugari, njihovo zemljište je prodato kao društvena imovina, a novi vlasnik je preneo na sebe vlasništvo nad tom zemljom u katastarskim knjigama. Bezmalo 1.300 Lovćenčana, i pored rešenja lokalne samouprave u kojem se kaže da njive pripadaju njima, od 2008. godine, otkako je „Njegoš“ prodat, i dalje čeka… Ovog puta drugostepeno rešenje Ministarstva finansija, koje bi trebalo da potvrdi rešenje opštine Mali Iđoš.

Pitajući se kako to da su zadruge u Bačkom Brestovcu i Srpskom Miletiću dobile pozitivne rešenja, a lovćenačka nije, Savković navodi da je u mnogim sličnim slučajevima problem dokumentacija jer se često dešavalo da je novi vlasnci unište i zametnu trag nedozvoljenim radnjama.

– Praktično, sva poljoprivredna preduzeća koja su prodata mahom su bila zadružna pa je to prebačeno u društvenu imovinu, koju je Agencija za privatizaciju prodala, što nije smela a da prethodno ne razgraniči titulara imovine. Evo, i naša zemlja koja je prodata – zadružna, upisana je u Katastru na novog vlasnika, što je nemoguće jer on može biti samo korisnik – naglašava naš sagovornik.

Sekretar Udruženja poljoprivrede u Privrednoj komori Vojvodine Đorđe Bugarin ocenjuje da nema bitnih pomaka u rešavanju pitanja uzurpacije zadružne zemlje, a takvih slučajeva je sijaset.

– Na primer, u Vrbasu je lokalna samouprava najpre donela pozitivno rešenje, a potom negativno, pod pritiskom pojedinih kompanija. Očito je iz svih tih slučajeva da zakon važi za većinu, a za pojedinca ne. Država se, generalno, nije ozbiljno bavila time, i to je, s druge strane, kompromitovalo i zadružni sektor u Srbiji jer je ostavljena mogućnost da radnici postanu zadrugari, a da nemaju proizvodni odnos sa svojom zadrugom – naglašava Bugarin, ocenjujući da bi, da su zadruge reformisane, stanje bilo sasvim drugačije i kada je reč o malim gazdinstvima koja sada ne mogu da izađu na tržište, a oni preko kojih izlaze na tržište gledaju da sebe prethodno bolje pozicioniraju.

Sve po sličnom scenariju

Procenjuje se da je oko 200.000 hektara zadružne zemlje u Vojvodini uzurpirano i sada to mahom koriste privatizovana poljoprivredna preduzeća.

– Ona su to kao društveni kapital iskazala kao imovinsku poziciju i prodala. Recimo, u zadruzi u Ratkovu je više od 2.000 hektara poljoprivrednog zemljišta po poreklu zadružno, a svega oko 200 hektara društveno, ali je sve zadružno pod imenom društvene svojine prodato konzorcijumu fizičkih lica. Jedan od njih, koji je postao većinski vlasnik, prodao je imovinu „Žito Osijeku“, ostavivši sebi u vlasništvu tih čistih 200 hektara – navodi Đorđe Bugarin.

Dnevnik