Da li država može da garantuje cene poljoprivrednih proizvoda, pitanje je koje se poslednjih dana često pominje. Ili da pre berbe ili žetve, objavljivanjem cena, utiče na tržišna kretanja i najčešće dovede do usijanja napete odnose između proizvođača i otkupljivača. Ovakav zahtev, da država odredi otkupnu cenu pšenice, nedavno je potekao od Nezavisne asocijacije poljoprivrednika Srbije
Agrarni analitičar Čedomir Keco kaže da razume zabrinutost ratara, posebno onih malih, ali ističe da država nema mehanizme da na ovaj način interveniše na tržištu. ”Država nema pravo niti alate da sprovodi garantne cene ni za jedan proizvod. Izuzev kada štiti socijalni mir vezan za cenu pojedinih vrsta hleba i ulja”, ističe Keco.
On kaže da je država nedavno, prvi put u poslednjih četrdesetak godina, izašla sa prognoziranom cenom pšenice od 160 evra po toni ili 18,8 din/kg, i to je učinjeno kada se praktično nije mogao prognozirati ovogodišnji rod pšenice.
Kako su ranije rekli u Ministarstvu poljoprivrede, tom prilikom korišćeni su podaci svetskih organizacija koje se bave dugoročnom prognozom i planiranjima na tržištu poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda.
”Kako smo mi zemlja robnih viškova, pa i pšenice, tu činjenicu koristi prerađivačka industrija i kupuje proizvode kao što su žito, suncokret, kukuruz od proizvođača koji nemaju visoke rentabilne prinose, a ni skladišni prostor, pa tako ti proizvođači na tome gube. A tih malih je najviše”, objašnjava sagovornik Politike.
On dodaje da država kao meru jedino može da sprovede otkup preko Robnih rezervi, ali za taj posao mora da odvoji novac iz budžeta uz odobrenje vlade. Sasvim je drugo pitanje, kaže, koja je to cena koja bi mogla da ”pomeri” tržište.
”Profitabilnost pšenice je u visokom prinosu, ulaganjima i u većoj setvenoj površini u okviru gazdinstva. Srbija sa 250.000 hektara zasejane pšenice zadovoljava sve domaće potrebe za hlebnim brašnom, kao i konditora i ostvaruje višak. I upravo taj višak zabrinjava male proizvođače kojima sada ni cena od 25 din/kg, ne podmiruje troškove”, kaže Keco.
Naglašava da su, povrh toga, ove godine drastične regionalne razlike u kvalitetu pšenice i da je razumljivo da su zabrinuti oni ratari koje je pogodila suša. Smatra da novi alat države, za doprinos kvalitetnom gajenju pšenice, može da bude tehničko osposobljavanje otkupljivača, mlinova da uvedu laboratorije za razvrstavanje pšenice po kvalitetu. Kaže da to nisu male investicije, ali da jesu ostvarive.
