Milioni hektara zemlje u Africi, Aziji i Latinskoj Americi prelaze u ruke investitora a to “otimanje zemlje” najviše pogađa zemljoradnike i stanovnike sela.
Trajanje ugovora je 99 godina, pa i više, kamate za zakup su vrlo niske – delom niže od jednog evra po hektaru godišnje.
Proteklih godina je 33 miliona hektara zemlje u državama u razvoju i državama ubrzanog razvoja dato u zakup inostranim investitorima ili je prodato, piše Dojče vele pozivajući se na procene međunarodnih nevladinih organizacija.
O dodatnih 54 miliona hektara se trenutno pregovara.
Fenomen “otimanje zemlje” naglo se proširio od 2008, kada su cene životnih namirnica na svetskom tržištu trostruko porasle, a sa njima i interesovanje za jeftinu poljoprivrednu zemlju.
Među zainteresovanim “otimačima” su i zemlje sa nedovoljno sopstvenih namirnica, kao što su Saudijska Arabija ili Indija, a koje na agrarnim površinama u inostranstvu žele da uzgajaju poljoprivredne proizvode za sopstveno stanovništvo.
I veliki koncerni životnih namirnica zakupljuju ili kupuju hiljade hektara velikih površina i proizvode u industrijskom stilu – na primer pirinač, soju ili biljke za gorivo. Tu su i finansijski investitori koji jeftinu zemlju vide kao mogućnost za dobitke putem špekulacija s rastućim cenama.
Posledice za stanovništvo su najčešće duboke. Oni moraju da se odvoje od zemlje na kojoj su izgrađena njihova sela. Stotine hiljada malih poljoprivrednika zbog toga je već izgubilo egzistencijalnu osnovu.
Svetska banka i Organizacija UN za hranu i poljoprivredu (FAO), ipak i dalje ističu šanse za te regione na osnovu investiranja u zemlju. Poručju da investitori donose tehnologije i stručno znanje u ciljne države, što malim poljoprivrednicima omogućava da uče o metodama velikih agrarnih preduzeća, i poboljšava infrastrukturu zemalja.
Stvarnost je drugačija. Mnoge države su pre svega zainteresovanje za punjenje državnih kasa sa “otete zemlje”, a mnogo manje za progres.
Tanjug
