Javna rasprava o novom Zakonu o vinu, koja je trajala do 6. juna, otvorila je važna pitanja za budućnost domaćeg vinogradarstva – od zaštite porekla grožđa i vina, do očuvanja autohtonih sorti, starih vinograda i tradicionalnih vinogradarskih područja

Ljuba Vučković, koji godinama prati razvoj srpskog vinogradarstva i zalaže se za afirmaciju Župskog vinogorja, ocenjuje da novi zakon ne bi trebalo da bude samo skup administrativnih pravila, već instrument zaštite nacionalnog vinogradarskog identiteta.

Kako ističe, kada se govori o identitetu srpskog vina, posebno mesto pripada Prokupcu, najvažnijoj autohtonoj crvenoj sorti Srbije. Kroz vekove je ova sorta bila poznata pod različitim lokalnim nazivima, među kojima su Rskavac u Župi, Kameničarka, Crnka, Niševka, Nikodimka i Prokupka, što govori o njenom istorijskom značaju i rasprostranjenosti.

Prema njegovim rečima, vrednost Prokupca nije u masovnoj proizvodnji, već u autentičnosti, poreklu, kvalitetu i karakteru. Srbija nema dovoljno zasada koji bi podržali velike količine vina od ove sorte, zbog čega je posebno važno da budući zakon obezbedi strogu sledljivost porekla grožđa i vina, jasnu deklaraciju sirovine i transparentnost proizvodnog procesa.

Poštena konkurencija i zaštita domaćih vinara

Vučković ukazuje da mali i srednji srpski vinari ulažu velika sredstva u podizanje i održavanje vinograda, savremenu opremu i kontrolisanu proizvodnju. Njihova vina nastaju od grožđa iz sopstvenih zasada ili od kooperanata sa kojima godinama grade sistem kvaliteta i poverenja.

Takva proizvodnja ima svoju cenu, dodaje on, dok nekontrolisani uvoz jeftinog grožđa i vina može ozbiljno da ugrozi proizvođače koji ugled grade na autentičnosti i poreklu.

„Ovo nije pitanje zabrane konkurencije. Ovo je pitanje poštene konkurencije“, poručuje Vučković.

Zbog toga, kako ocenjuje, tržište mora jasno da razlikuje vino nastalo iz domaćih vinograda od proizvoda čije poreklo nije dovoljno transparentno.

Župsko vinogorje kao posebno područje

U tom kontekstu posebno mesto pripada Župskom vinogorju. Vučković smatra da Srbija mora pronaći način da u okviru svog zakonodavstva prepozna i zaštiti posebne vinogradarske lokalitete, po uzoru na velike vinske zemlje koje imaju oznake za najvrednije položaje i vinograde.

Kako navodi, u Francuskoj se za takve lokalitete koriste oznake Cru i Grand Cru, u Italiji postoje istorijski vinogradi i dodatne geografske odrednice, dok Španija poznaje pojmove Pago i Viñedo Singular. Suština svih ovih oznaka je ista: postoje mesta na kojima vino nije samo proizvod, već izraz zemlje, istorije i porekla.

Prema njegovoj oceni, Župsko vinogorje poseduje sve elemente koji opravdavaju poseban status. Među najznačajnijim mikrolokalitetima izdvaja Gubovac, položaj na oko 500 metara nadmorske visine, sa izuzetnom ekspozicijom, dobrim osunčanjem i velikim temperaturnim razlikama između dana i noći.

Posebnu vrednost Gubovcu daju stari zasadi Prokupca, među kojima se nalaze i čokoti stariji od osamdeset godina. Takvi vinogradi, ističe Vučković, danas su retkost ne samo u Srbiji, već i u mnogim tradicionalnim vinskim zemljama Evrope.

„Gubovac nije samo vinogradarski položaj. Gubovac je srpski Cru“, navodi on.

Prokupac i Župa neraskidivo povezani

Zahvaljujući dugom kontinuitetu vinogradarstva, u Župi danas posluje oko sedamdeset vinarija koje proizvode Prokupac, dok desetine drugih srpskih vinarija grade reputaciju ove sorte širom zemlje.

Vučković podseća i na reči dr Đorđa G. Radenkovića, koji je još 1962. godine pisao o Prokupcu i njegovoj vezi sa narodom i zemljom. Posebno izdvaja misao da su osnovne osobine ove sorte „otpornost, žilavost i odanost prema zemlji“, što danas, kako ocenjuje, ima gotovo simbolično značenje.

Upravo zahvaljujući toj otpornosti Prokupac je preživeo vekove i dočekao novo interesovanje domaćih i stranih ljubitelja vina.

Tamjanika ne sme biti potisnuta

Pored Prokupca, posebnu pažnju, prema mišljenju Vučkovića, zaslužuje i Tamjanika. On podseća da je upravo ova sorta otvorila vrata savremenoj afirmaciji srpskih vina, pre nego što je Prokupac postao međunarodno prepoznatljiv simbol Srbije.

Tamjanika je, kako navodi, mnoge ljubitelje vina prvi put upoznala sa našom vinskom scenom i „trasirala put“ kojim su kasnije krenuli Prokupac i druge autohtone sorte.

Zbog toga zabrinjava sve češće osporavanje njenog značaja i tržišne vrednosti. Vučković upozorava da Tamjanika danas prolazi kroz ozbiljna tržišna iskušenja, što posebno pogađa porodične vinarije koje je proizvode na tradicionalan način, od grožđa iz sopstvenih vinograda i sa lokaliteta koji vekovima pripadaju toj sorti.

To, kako ocenjuje, nije problem jedne sorte, već celog sistema vrednosti na kojem bi trebalo da počiva srpsko vinarstvo.

Zakon budućnosti, ali i zakon sećanja

Poseban simbol kontinuiteta Župe, prema rečima Vučkovića, predstavlja Budimir Zdravković, Deda Buda, čije ime danas nosi Vinarija Budimir. Čovek koji je, kako ističe, na svojim nogama poneo gotovo devedeset berbi grožđa, predstavlja živu istoriju srpskog vina.

Za Vučkovića, Prokupac, Tamjanika, Gubovac i Deda Buda nisu odvojene priče, već jedna priča o kontinuitetu, identitetu, zemlji i ljudima koji su kroz generacije sačuvali vino.

Zato novi Zakon o vinu, smatra on, mora da bude zakon budućnosti, ali i zakon sećanja. Mora da štiti autohtone sorte, stare vinograde, geografsko poreklo, sledljivost proizvodnje i domaće proizvođače koji decenijama ulažu u kvalitet.

Takođe, trebalo bi da podstakne očuvanje Prokupca, Tamjanike i drugih sorti koje Srbiju razlikuju od drugih vinskih zemalja, kao i mikrolokaliteta poput Gubovca i vinogradara koji čuvaju tradicionalna znanja.

„Bez vinograda nema vina. Bez autohtonih sorti nema identiteta. Bez identiteta nema prepoznatljivosti. A bez prepoznatljivosti nema ni budućnosti srpskog vinarstva“, poručuje Vučković.

Javna rasprava o novom Zakonu o vinu, zaključuje on, zato nije samo rasprava o propisima, već i pitanje da li Srbija ima dovoljno mudrosti da sačuva ono po čemu je jedinstvena.

Ako je Prokupac srce srpskog crvenog vina, onda je Župsko vinogorje njegovo najstarije i najpostojanije ognjište. Ono što je vekovima stvarano, smatra Vučković, ne sme biti prepušteno slučaju, već mora biti prepoznato, zaštićeno i sačuvano za generacije koje dolaze.