Da na plodnoj zemlji u okolini Novog Sada rađa prvoklasno povrće, znalo se još pre dva veka, pa se s pravom može reći da je ovaj grad bio centar baštovanske proizvodnje za vreme Austrougarske. Još u onim vremenima važio je za glavni izvor snabdevanja voćem i povrćem cele države, jer se povrtarstvom nijedna pokrajina nije bavila više od Novog Sada.
Nije se, doduše, proizvodilo u tolikoj meri kao danas, jer nije bilo toliko potrošača, te se meštanima prodavalo na male gomilice i na komad. Od 1870. godine, kako je ostalo zabeleženo, a u svojoj knjizi “Novi Sad – priče iz prošlosti”, pripoveda Zoran Knežev, hroničar Novog Sada, baštovansko povrće i bilje se počelo proizvoditi jer su se za njega interesovali kupci. Dolaskom železnice u Novi Sad, povrće se počelo otpremati u Peštu, Beč i Prag.
Velika tražnja za paradajzom i pasuljom
Sam Novi Sad je od 1910. do 1912. samo paradajz proizvodio na 1.500 katastarskih jutara, što bi značilo 4.000 vagona godišnje, kao i pasulja u mahunama, zelenim i žutim, za šta je u predratnom vremenu postojala velika tražnja. Na velikim površinama sejana je i zelen, na 1.000 do 1.500 jutara, što je oko 300 do 500 vagona. I boranija se u ono vreme izvozila u Beč i Peštu, a o drugim proizvodima da se i ne govori.
Novosađani su imali bašte oko Novog Sada, ali i u okolini, u Kaću, Kovilju, Titelu, Futogu, Begeču, Kamenici i Petrovaradinu, oko 1.500 jutara zasađene svojim sitnicama povrća, kako su ih nazivali.
Osim bašta uz kuću, najveći deo zemlje držali su pod zakup, a zemlju su arendirali novcem pozajmljenim od finansijskih zavoda u gradu, na šta su plaćali velike kamate. Da bi proizvodi prispeli što pre, pripremali su rasade u staklenim trapovima, patlidžane su presađivali u papirne vreće, prskali vodom rasade u trapovima, a zemlju su, da bude rodnija, obilato đubrili. Zbog toga su obavezno držali bar po jednog konja i kravu.
Pored povrća, sejali su i kukuruz, kao neku rezervu čiste dobiti za slučaj da im prihod od povrća usled nerodice, rđave cene ili drugih razloga ne bi izostao i da bi s njim počeli rad u idućoj godini.
Bugari – jaka konkurencija
– Posle Prvog svetskog rata, novosadskim baštovanima jaka konkurencija su bili Bugari, koji su takođe slovili za dobre baštovane – navodi Knežev u svojoj knjizi o tadašnjim poljoprivrednim prilikama. – Uz to, i velike carine i skupi troškovi transporta, ograničili su rad tadašnjim povrtarima, te je u Novom Sadu 1929. i 1930. bačeno više od 20 vagona najskupljeg arpadžika, jer u vreme prodaje nisu mogli dobiti ni pola dinara za kilogram.
Nimalo laka situacija naterala je baštovane da se zaštite i od gradskih struktura zatraže da snize troškove transporta i carina i pomognu u borbi protiv nelojalne konkurencije. Najviše su, ipak, apelovali da se izgradi što više fabrika konzervi, koje bi višak proizvoda otkupljivale i u limenke pakovale i prodavale povrće.
Vredni novosadski baštovan, čim bi prodao robu, odmah bi hitao u svoju baštu na rad i na zbiranje dospelog povrća za sutrašnju pijacu. “Tamo će probaviti sa svojim poslenicima, koji su već u tri sata izašli na rad, do kasno u noć. Kad se vrati kući, večeraće, zatim spremiti robu za sutrašnju pijacu, pa onda sat-dva odspavati i već oko ponoći dići se i pohitati sa robom na pijacu, ili izići na kapiju Pirošku, ili Temerinsku da pogađa radnike, koji su tamo čekali za posao”.
Tako su najveći deo godine provodili u najnapornijem radu, te su u šali za sebe znali govoriti da nije zime “valjda ne bi imali kada ni umreti”.
Železnicom, lađama i taljigama
Novosadska povrtarska roba izvozila se u na najudaljenija tržišta Austrougarske, te u Nemačku, gde joj je centralno stovarište bilo u Berlinu. Izvozilo se ponajviše železnicom, lađama, čamcima i taljigama preko poverenika, ili samih proizvođača, Novosađana piljara, kojima je to bilo jedino i glavno zanimanje.
