Naši poljoprivredni proizvođači sve više razmišljaju o sopstvenoj preradi i prometu jer ih prerađivači i trgovci, usled monopolskog položaja, često ne smatraju partnerima. Nemačka izreka stara više od sto godina glasi: „Seljaci su jaki pri plugu ali nisu pri trgu“. I to ukazuje na uspeh paora u proizvodnji koji se često izgubi na tržištu.
Ovako profesor dr Nedeljko Tica sa Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu komentariše pitanje „Dnevnika“ o aktuelnom trenutku agroekonomije, obeleženog teškim dolaženjem do obrtnog kapitala, pa mnogi proizvođači u porodičnim gazdinstvima s više zaposlenih ozbiljno razmšljaju da registruju svoju delatnost kao preduzeće, što bi im omogućilo pogodnosti prilikom dobijanja kredita i izlaska na tržište. Prema našem sagovorniku, najbolje bi bilo kada bi naš seljak svoje proizvode preradio, prodao i naplatio, ali to je moguće samo u proizvodnji malog obima. Upravo suprotno: najčešće s njive stiže velika količina proizvoda koja se mora preraditi u kratkom roku, pa se preradom ipak mogu baviti samo preduzeća iz prehrambene industrije koja su za to specijalizovana.
– Na makroekonomskom nivou se može zapaziti da kod nas jača uticaj poljoprivrede, što je obeležje nerazvijenih zemalja. Osnovna zakonitost u odnosu između poljoprivrede i privrednog razvoja je opadanje doprinosa poljoprivrede u društvenom bruto proizvodu, kao i učešća trgovine poljoprivrednim proizvodima u ukupnom izvozu i broja zaposlenih u poljoprivredi u ukupnoj zaposlenosti. Kod nas nema pada vrednosti ovih indikatora, nego se u poslednje vreme povećavaju, što znači da privredna nerazvijenost raste. Ovo ne znači da treba napustiti agrobiznis, nego da naša pažnja mora biti okrenuta industriji koju smo u protekloj deceniji, izuzev prehrambene, u potpunosti izgubili. Prehrambena reindustrijalizacija, gde imamo najveće mogućnosti i najveći stepen očuvanosti, naša je istorijska prilika – tvrdi profesor Tica.
Naš sagovornik navodi da je, s poreskog stanovišta, za proizvođače najpovoljniji organizacioni oblik poljoprivrednog gazdinstva, ali nema nikakvih prepreka da se paori pojave i kao preduzetnici ili vlasnici preduzeća – država prepoznaje svaki od ovih oblika organizovanja uključujući i poljoprivredne zadruge i omogućuje svakom proizvođaču da samostalno proceni šta je za njega najpovoljnije.
– Ako pogledamo naše prinose u biljnoj i stočarskoj proizvodnji, možemo konstatovati da sve resurse, koji su nam na raspolaganju, ne koristimo racionalno. Prosečni prinosi u svim granama proizvodnje su manji i do 50 procenata u odnosu na one koji se mogu ostvariti – mislim na prinose koje kod nas postižu najbolji proizvođači a koji su na nivou evropskih. Masovno povećanje prinosa treba da bude osnovni cilj proizvođača, stručnjaka, prerađivača, trgovaca, države… Pored toga, mali proizvođači ne mogu imati šansu na tržištu ako se ne udruže. Zato svi oblici organizovanja uključujući i klastere koji objedinjuju sve one koji su zainteresovani za uspeh u proizvodnji treba da budu podržani od strane države.
Pitamo profesora i da li je po njemu realna procena Miladina Ševarlića, predsednika Društva agrarnih ekonomista, da u ovoj i narednoj godini valja uložiti milijardu evra u agrar za novi investicioni ciklus – koji bi ga preporodio?
– Svaka delatnost u koju bi se uložila milijarda evra bi se preporodila. Ali s obzirom na stanje naših javnih finansija i elementarne nepogode koje su nas zadesile, nije realno očekivati veća ulaganja u poljoprivredu i prehrambenu industriju. Bez obzira na to, one su i do sada na svim nivoima vlasti i kod poslovnih banka imale podršku u vidu povoljnih kredita, beneficiranih kamata i slično. Posebno ističem pozitivnu ulogu Garancijskog fonda Vojvodine i Fonda za razvoj poljoprivrede Vojvodine, jer su u proteklom periodu razvijene različite kreditne linije koje su bile veoma uspešne. No, budućnost je u uspostavljanju jedinstvenih kreditnih linija svih državnih institucija.
Komentarišući predlog da se državne njive (oko 850.000 hektara) pod povoljnim uslovima prodaju paorima, ovaj stručnjak za agroekonomiju citirao je englesku izreku: kupujte zemljište jer se ne proizvodi.
– Cene poljoprivrednog zemljišta su kod nas na istorijskom maksimumu. Zbog toga državno poljoprivredno zemljište predstavlja najvredniju imovinu i ne preporučujem njenu prodaju – na osnovu iskustava iz prošlosti, ubeđen sam da se dobijeni novac ne bi racionalno iskoristio. Preciznije rečeno – završio bi u potrošnji. Trebalo bi samo pravilnije urediti zakup državnog poljoprivrednog zemljišta i omogućiti da se na taj način prikupljen novac koristi za finansiranje poljoprivredne proizvodnje. Sada se, zbog zakonskih ograničenja, novac od izdavanja državnih oranica može koristiti za finansiranje samo aktivnosti u vezi sa zemljištem, što nije racionalno niti društveno opravdano.
Profesor Tica ističe da česte promene čelnika Ministarstva za poljoprivredu nemaju pozitivan uticaj na agroekonomsku politiku. S druge strane, dodaje, Ministarstvo bez robnih rezervi, koje nisu u njegovom sastavu, ni ne može preduzimati prave mere u stabilizaciji tržišta poljoprivrednih proizvoda. A dešavalo se, kaže, i da to ministarstvo donese mere koje su pozitivne, da bi odmah potom drugo ministarstvo donosilo mere koje bi ih poništavale: tako je s jedne strane podsticana proizvodnja mleka, a s druge strane omogućen uvoz mleka u prahu.
– Dobro je što sledimo pravila EU koja su već poznata, a loše je što nemamo nikakav uticaj na njihovu promenu. Najviše me brine što sem formalnog opredeljanja za približavanje poljoprivredi Uniji nigde nisam pronašao konkretan plan kako će izgledati naša poljoprivreda u poslednjoj godini pred ulazak u EU. Nažalost, moguće je i to da kreatori agrarne politike smatraju da je ispred nas dug period priprema kao i da je svako planiranje u periodu dužem od godinu dana – nerealno za naše uslove.
Dnevnik
