Traktori na ulicama i poruka da ”ovako više ne ide“ ponovo su zajednički jezik poljoprivrednika širom Evrope. U Evropskoj uniji, talas protesta ovih dana je posebno pojačan zbog sporazuma EU–Merkosur, dok su se u Srbiji nedavni protesti prelamali kroz otkupne cene, uvoz, subvencije i osećaj da se agrarna politika vodi bez stabilnih pravila i stvarnog dijaloga sa proizvođačima

Na prvi pogled, razlozi deluju različito: u EU se protestuje zbog velikog trgovinskog dogovora, a u Srbiji zbog domaćih tržišnih i budžetskih odluka. Ipak, u osnovi je isti obrazac: rast troškova proizvodnje, sve manja pregovaračka moć farmera u lancu snabdevanja i zahtev da se uspostave fer pravila – posebno kada roba dolazi iz uvoza.

EU: Merkosur kao okidač, ali ne i jedini problem

Aktuelni protesti u Evropskoj uniji okupljaju različite sektore, ali zajednička tačka je strah da bi sporazum EU–Merkosur mogao da otvori prostor za veći uvoz proizvoda nastalih pod drugačijim uslovima, sa nižim troškovima i standardima koji se doživljavaju kao blaži u odnosu na evropske. Poljoprivrednici upozoravaju da se od njih traži sve više – stroža pravila o zaštiti životne sredine, dobrobiti životinja, upotrebi inputa, vođenju evidencija – dok se istovremeno tržište otvara robi koja te obaveze nema ili ih ima u znatno manjoj meri.

Zato se protesti često najjače vide u stočarstvu, naročito u govedarstvu i živinarstvu, gde su razlike u troškovima proizvodnje i tržišnim cenama najosetljivije, a konkurencija iz uvoza može najbrže da obori cenu i ”pojede“ male proizvođače. Poljoprivrednici poručuju da nisu protiv trgovine, ali traže da pravila važe za sve – ili da postoje zaštitne klauzule i mehanizmi koji sprečavaju da domaća proizvodnja bude žrtvovana u širim ekonomskim dogovorima.

U Briselu, protest 18. decembra postao je simbol tog sukoba između agrara i politike: traktori su blokirali ulice, poruke su bile direktne, a atmosfera napeta. Nakon toga protestni talas se nastavio i selio ka drugim centrima moći – najavama novih okupljanja i akcija u gradovima gde se donose odluke, jer poljoprivrednici osećaju da su ključne teme prebačene na nivo na kojem njihov glas teško dolazi do stola.

Važno je, međutim, razumeti da Merkosur nije jedini razlog nezadovoljstva. On je ”kap koja preliva čašu“ u trenutku kada evropska poljoprivreda već dugo trpi pritiske: visoke ulazne troškove, rast administracije, nestabilna tržišta, klimatske rizike i sve slabiju pregovaračku moć prema velikim otkupljivačima i trgovinskim lancima. Zato se u istom protestnom talasu često čuju i zahtevi koji prevazilaze Merkosur: manje birokratije, više zaštite domaće proizvodnje i realniji odnos prema troškovima koje farmeri nose.

Srbija: protesti ”iznutra“ – cene, uvoz, subvencije i neizvesnost

U Srbiji su nedavni protesti imali drugačiju dinamiku. Teme su bile konkretnije i neposrednije: otkupne cene poljoprivrednih proizvoda koje ”padaju preko noći“, pritisak uvoza, kašnjenja u isplatama, nejasni kriterijumi, kao i sve češći osećaj da se agrarna politika menja bez predvidljivosti – često bez konsultacija, a ponekad i bez jasnog objašnjenja kako će određene mere funkcionisati na terenu.

Posebno osetljivo pitanje je u mlečnom sektoru, gde su proizvođači upozoravaju da se tržište destabilizuje, da se otkupne cene smanjuju u trenutku visokih troškova, i da domaći farmeri ne mogu da izdrže konkurenciju ako uvoz ulazi bez jasnih zaštitnih mehanizama. Protesti su nosili i socijalnu dimenziju – poruku da se na malim i srednjim gazdinstvima ne brani samo proizvodnja, već i opstanak porodica i sela.

Druga snažna tema su subvencije: iznosi, rokovi, ali i način uslovljavanja. Proizvođači traže stabilnost i predvidljivost, jer u poljoprivredi nema brzih korekcija – setva, ulaganja i stočna proizvodnja planiraju se unapred. Kada se pravila menjaju često, mali proizvođači prvi pucaju, jer nemaju ”tampon zonu“ kapitala da izdrže još jednu lošu sezonu ili tržišni udar.

Ratari i stočari, uz sve to, nose i teret klimatskih rizika: suše, grad, ekstremi, gubici prinosa. Kada se klimatski udar poklopi sa niskom otkupnom cenom ili kašnjenjem podrške, protest postaje poslednja poluga da se problem vidi i čuje.

Sličnosti: ”Ne tražimo privilegije, nego fer uslove“

Uprkos različitim povodima, evropski i srpski protesti imaju tri zajedničke linije.

Prvo, uvoz i nejednakost uslova. U EU se to vezuje za standarde i sporazume, u Srbiji za kontrolu tržišta i zaštitu domaće proizvodnje u kriznim sektorima. Suština je ista: proizvođači smatraju da ne mogu da opstanu ako se od njih traži sve više, a tržište se otvara robi koja dolazi pod drugačijim pravilima.

Drugo, stisak troškova. Energenti, repromaterijal, stočna hrana, logistika – sve poskupljuje, dok se cena proizvoda ne pomera ili pada. Farmeri svuda poručuju da ne mogu da nastave da rade ”na nuli“ i da rizik stalno ostaje na njima.

Treće, gubitak poverenja u institucije. Protesti su poslednja faza kada dijalog ne funkcioniše. Zato traktori postaju politički megafon – u Briselu jednako kao i u Srbiji.

Razlike: EU pregovara o pravilima tržišta, Srbija o osnovama opstanka

Najveća razlika je u tome gde se odluke donose i koje su poluge na stolu.

U EU, protesti ciljaju nadnacionalni nivo: trgovinske sporazume, zajedničke politike, standarde i zaštitne mehanizme. Zato se protest seli ka institucijama u Briselu i Strazburu – jer se tamo odlučuje o pravilima koja važe za sve članice.

U Srbiji, protesti su češće ”vatrogasni“: reaguju na konkretne poteze koji odmah utiču na proizvodnju i prihod. Umesto jedne velike odluke, problem je često niz manjih odluka i promena pravila koje zajedno proizvode neizvesnost. Zbog toga srpski protesti često imaju oštriji ton ”borbe za opstanak“, dok evropski imaju jači element ”borbe za pravila“.

Šta nam ovaj paralelizam govori

Evropski protesti oko Merkosura pokazali su koliko je poljoprivreda postala centralna tema u širim ekonomskim i političkim pregovorima – i koliko farmeri odbijaju da budu ”moneta za potkusurivanje“. Srpski protesti, sa druge strane, podsećaju koliko je domaćoj poljoprivredi potrebna stabilna, predvidljiva agrarna politika: jasna pravila, dosledna primena, pravovremene isplate i mehanizmi koji sprečavaju da tržišni udar ”proguta“ proizvodnju.

U oba slučaja, poruka je slična: poljoprivrednici ne traže privilegije, već fer uslove – da se standardi, troškovi i rizici ne prelamaju uvek na proizvođača, dok se od njega očekuje da obezbedi hranu, čuva ruralne zajednice i istovremeno nosi sve veći teret klimatskih i tržišnih promena.

Foto: Copa Cogeca